Enter
DIVNO UZALUD

Svaki tweet sanja retweet.

Divno uzalud.

Ovaj status @RoughMac napisao je na svom Facebook profilu dok je, što mu se oduvek sporadično, a sada često događalo, tugovao sa smeškom. Očajavajući što vreme naizgled sve brže prolazi, istovremeno je bio zahvalan Bogu na podarenom životu i osećanju neizmerne lepote.

Kad god bi pomislio da se uzalud i rodio, kajao bi se što je bogohulnik, premda ni čestit vernik nije bio. Iako mu se nije ostvario nijedan veliki san, živeo je zanimljivije nego što se iz ovih redova naslućuje. Imao je mnogo čega da se seća, a ponešto i da očekuje.

Istog dana, virtualna prijateljica postala mu je, tada izvesna, @BiancaMistake. Učinilo mu se da je, iz samotnog kreveta u kome je neoprostivo dugo boravio, usisan pod čudesno lepe Iguazú vodopade. Naizgled hipnotisan, a u stvari gotovo nezapamćeno blažen, dugo je gledao u njenu profile picture, znajući ono što, u tom trenutku, nikako nije mogao da zna.

“Ovu ću ja da otmem od muža!”, bio je siguran čim je u njenom relationship statusu spazio da je udata. Ne, nije voleo ljubavne trouglove, naprotiv, nego nikakav trougao tu nije ni video. @RoughMac je, u odnosu sa ženama, bio toliko zdrav da je svima izgledao nenormalno. Jedan čovek, recimo, nikada nije spoznao ljubav, drugi je, nasuprot, verovao u nemoguće – da partnera voli više nego sebe, treći je mislio da su ljubav i strast jedno te isto, četvrti je ljubavnice menjao češće nego gaće, peti je bio siguran da postoji samo jedna prava… @RoughMac je bio spoj svih tih muškaraca, plus samo svoj, što upravo odgovara igri koju je priroda osmislila. Ali, u trenutku udara groma zvanog @BiancaMistake, sveo se samo na takozvanu zaljubljenu budalu. Među njegovim nebrojenim kontroverznim stavovima bio je i odgovor na pitanje: “Verujete li u ljubav na prvi pogled?”, a glasio je: “Samo u takvu ljubav i verujem!”. Lingvističkim teorijama da se jezik ne uči, već da je urođen i da se, u određenom trenutku, samo aktivira, bilo je kompatibilno njegovo verovanje da se za života niko ne zaljubljuje, nego da tek prepoznaje osobu u koju je bio zaljubljen još pre rođenja.

Uključivši se u nekakvu Facebook grupu koja je podržavala borbu protiv pušenja, smesta je dodao comment: “Oduvek mi je bio bizaran kolektivni ritual ritmičnog stavljanja u usta zapaljenih štapića i njihovog vraćanja u razne smešne položaje”. Gotovo istog trenutka, @BiancaMistake je dopisala: “potpuno se slazem. igranje u zadimljenoj diskoteci podseca me na kardio trening u gasnoj komori”.

Od bilo koga, a naročito od @RoughMac-a, koji nije verovao ni u šta i istovremeno verovao u svašta, tumačeći gotovo sve u svoju korist (kako to obično rade advokati, što je i sâm bio), očekivalo bi se da na ovom mestu u radnju uvede jaku reč sudbina. Nije bilo tako. Pokušavao je da hladne glave analizira događaje za kakve je upravo izmišljen izraz “nije znao šta ga je snašlo”.

Stanje se pogoršalo već sutradan, kad je od najnovnije ljubavi svog života dobio, prethodnog dana pisanu, pozivnicu za event, na kojem je ona, iako profesionalna manekenka, trebalo da nastupi kao DJ. Odmah je pogledao ko je na Facebooku dostupan za chat. Naravno, tu je bila i @BiancaMistake. Brzoplet u postupcima, a temeljan u kajanju, kliknuo je na njeno ime i zapitao:

– Zoveš me na žurku? – na šta je ona takođe odmah odgovorila:

– pa da.

Nije greška u kucanju, već verna slika njihovih stilova: on je pisao gramatički detaljno, koristeći srpske slovne oznake, a ona, mnogo mlađa od njega, moderno (kako je – kažu, a nikad nisam proverio – pravilno u SMS i internet komunikaciji): malim slovima, bez ikakvih “kvačica” i sličnog.

– Pokušaću da dođem – naizgled je slagao, a uistinu oklevao. Malo je vremena imao za sređivanje utisaka, jer na njenom DJ nastupu trebalo je da se pojavi za nepunih dan i po.

Gitaristi njegovog benda, koji je postojao skoro od kad zna za sebe, bili su dva ekscentrična brata, prezimena Torbica, a zvana Torbaci. Jednom je sa svojim školskim drugom Draganom, starijim @Torbac_-om koji sada živi u Bostonu, hteo da jede u @McDonalds-u. Ovaj je, međutim, preferirao domaću “brzu hranu” te su se obreli kod dva kioska na Novom Beogradu. Jedan je bio prastari, crveni, i u njemu se, po rečima budućeg makrobiotičara, koji nije bio ljubitelj ni restorana, jela najbolja hrana u Beogradu. Drugi kiosk, odmah pored crvenog “legendarnog”, bio je moderan. @Torbac_ ga je prezrivo zaobišao, ne izbegavši da primeti da u njemu radi izuzetno privlačna devojka. Prilazeći rumenom sredovečnom čoveku u takođe rumenom kiosku, umesto da naruči hranu, munjevito se predomislio:

– Šta ćemo ovde, #Mackey? Služi muškarčina, a tamo dobra cica! – što su razgovetno čuli prodavci u oba kioska, postiđeni iz sasvim suprotnih razloga. Iz tih stopa, prešao je pred drugi kiosk i počeo da (setite se imena Led Zeppelin ili Iron Butterfly) nežno zvera u devojku.

– Uzmi ti šta hoćeš, #Mackey! Ja moram da razmislim. – nastavio je mirno.

@RoughMac je, bez oklevanja, izabrao vešalicu sa ruskom salatom u kifli. Posle obeshrabrujuće dugog glasnog premišljanja, @Torbac_ se odlučio za tako kreativan i neočekivan zalogaj kao što je pljeskavica u lepinji. U skladu sa svojim uverenjem “Volim hamburgere ne zbog hamburgera, već zbog dodataka”, tražio je i sve postojeće priloge, tako da je sendvič naposletku izgledao nesavladivo.

– Au, majku mu, ovo ništa ne valja! Daj da probam tvoje. – obratio se @RoughMac-u, pa pošto mu je ovaj to dozvolio, predložio je:

– ‘Ajd’ da se menjamo!

Kad je, razumljivo, bio odbijen, setio se nečeg što je uvek govorio i redovno zaboravljao:

– Nikad he treba birati, treba uzeti ono što je uzeo #Mackey.

Da li su Torbaci prava braća moglo je da se proveri nedugo zatim. Ovog puta, @RoughMac i Milan Torbica, mlađi brat i stoga zvani @TorbacJr, birali su kolače u grčkoj poslastičarnici Stellina. Opet je #Mac bio brz i precizan, naručujući “belog miša”.

– Šta ti je to? – pitao je @TorbacJr.

– Figura miša od bele čokolade, punjena slatkom pavlakom.

– Aaahaaa… Dobro… Izvinite, jesu li ovi kolači sa orasima? – upita prodavačicu.

– Ne, sa bademima su.

– A nije loše ni ovo sa puno voća… Rekoste, ovi su vam sa orasima?

– Sa bademima!

– Da, da… Znači, belog miša imamo… Ovaj, a šta ja da uzmem? #Mackey, imaš li ti neki predlog?

– Imam. “Belog miša”.

– Ništa… Daćete mi ovaj sa orasima.

– Sa bademima!!!

– Sa bademima, sa bademima…

Čim su nekako uspeli da izađu iz poslastičarnice, @TorbacJr upita @RoughMac-a:

– Mogu li da probam tog tvog “belog miša”, jeb’o te miš?

– Probaj.

– Mmmmm! ‘Ajd’ da se menjamo!

– Ni slučajno.

– Kad ja hoću da biram… Uvek treba uzeti ono što je uzeo #Mackey.

Sve ovo vam ispričah (tweet: izvinite ako nisam bio dosadan) jer je @RoughMac, u pogledu svog daljeg odnosa sa #Bianca-om, bio upravo u dilemama koje je teorija odavno označila kao Problem Belog miša imamo.

Šta je on imao?

Na Facebook je, kako je uvek govorio, zalutao. Uporno su ga zvale prijateljice, pa je, u novembru prethodne godine, otvorio nalog tek da njima ugodi. Na mrežu nije odlazio sve do svog rođendana, devetnaestog februara. Tada je pokušao da pronađe profil David Menham-a, Engleza sa kojim je u Beču šest meseci bio nerazdvojan prijatelj, a zatim nisu kontaktirali narednih sedamnaest godina. Jedini ponuđeni profil sa tim imenom na friend finderu bio je upravo David Menham kojeg je tražio. Razmenili su nekoliko kurtoaznih poruka u inboxu.

Prvog dana kada je zaista otišao na Facebook, gde se, ponovimo, obreo slučajno, postao je prijatelj sa lepoticom koju je voleo još pre svog, pa tako i pre njenog rođenja.

Lajkovao je jednu od bezbroj grupa, čiji član je slučajno bila i ona. Na njegov prvi komentar nadovezala se baš ta žena, laskavim “Potpuno se slažem”.

Pozvala ga je (istini za volju, cirkularnom porukom) na nešto što je on smatrao njenom žurkom. A svi prijatelji @RoughMac-a znaju da je za njega ceo život žurka – po mogućstvu prava, a po potrebi umišljena.

Nošen uraganom, u kojeg je, ni krivog ni dužnog, ugurao i @TorbacJr-a, na eventu se pojavio već oko osam uveče. Izuzmemo li suđenja, obično je kasnio bar sat-dva, a njegov drug, ako ne bi bio okrutno gonjen, uključujući i nadziranje prilikom tuširanja, brijanja i oblačenja, najmanje dva dana. Zauzeli su najbolji sto u skoro praznom klubu, naručili @Smirnoff i čekali. Suprotno svojoj usredsređenoj i istovremeno opuštenoj pojavi, naglašenoj odličnim italijanskim odelom, zbog koje su mnogi koji bi ga prvi put videli bili ubeđeni da je mafijaški boss, @RoughMac se, po običaju, smesta prepustio najglupljem i najinfantilnijem maštanju, dok je @TorbacJr, kao i uvek, nervozno gladio desnu obrvu i uznemireno pušio, boreći se sa haosom kreativnih i neobuzdanih misli, koje mu ni trena nisu davale mira.

– Izgleda da su stigli – diskretno reče #Mac, gledajući prema stepenicama koje su se spuštale u klub. Upotrebio je množinu jer je prepoznao #Bianca-inog muža, a nije bio siguran da su to oni iz dva razloga i zbog jedne želje bez osnova. Prvi razlog odnosio se na njihove godine, što je #Mac izrazio uzviknivši:

– Pa ovo su neka deca!

I zaista, muž, protivno svojoj gorostasnoj pojavi, izgledao je kao srednjoškolac, dok #Bianca-i niko ni približno ne bi dao dvadeset devet godina, koliko je trebalo da ima prema onome što je pisalo na njenom Facebook profilu.

Nalik Modesty Blaise, u crnoj rolki, helankama i kratkim čizmicama sa ravnim đonom, nenašminkana, bila je veoma lepa, ali bez imalo harizme. To je bio drugi razlog. Satima ranije #TorbacJr i #Mac proučavali su brda njenih fotografija na pomenutom profilu. Bilo da je hodala modnom pistom, pozirala naga ili u kupaćem kostimu, glumila sredovečnu damu ili šiparicu, parafrazirala scene iz čuvenih filmova… izgledala je neodoljivo i uvek toliko različito da je čak i #TorbacJr, večito sklon inovacijama, ali i najstrožiji kritičar koji se može zamisliti, uporno ponavljao: “ta moć transformacije…”, “ove slike su delo koje obavezuje”, “je li pokušavala da postane glumica, radila bi to kao od šale” i slično. Sada, dok je neuverljivo i pomalo uplašeno držala slušalice na levom uvu, a desnom rukom pomerala dugmad na miks pultu, podsećala ih je na njih same, kada su, još kao dečaci, svirali na igrankama.

Želja bez osnova bila je da se pojavi bez muža. U ovoj hrpi iznenađenja ta želja je potpuno nestala, što je #Mac-a dodatno zabrinulo. Da je imao hrabrosti da preduzme pravi korak, sve bi se još tada završilo i ovog romana ne bi ni bilo. Misao od koje je #Mac pobegao i pre nego što ju je definisao ticala se njegovog daljeg interesa za “dotičnu mladu damu”. Da ne okolišam, više ga nije zanimala uopšte!

Međutim, on se nikada, baš nikada, nije predavao niti odustajao, čime je sticao odobravanje pristalica takozvanog pozitivnog mišljenja i divljenje mnogobrojnih malodušnih ljudi, u isti mah potvrđujući se, pred sobom gotovo redovno, a pred prijateljima samo kad bi doživeo poraz, kao izuzetno uporna budala. I tako je, umesto da plati piće i netragom nestane, atletskim potezom izbegavši da ga #TorbacJr zaustavi, bez imalo takta prišao nevelikom DJ stageu i pružio ruku #Bianca-i da se upoznaju, uopšte ne konstatujući njenog muža i drugog DJ-a, očigledno vrlo bliskog mladom paru. Ona je reagovala još gore. Totalno se zbunivši, euforično im je objasnila:

– To je taj @RoughMac!

Kao naručeno da se #Mac vrati u, kako bi to draga pokojna Amy Winehouse rekla, losing game!

Prvi korak u toj igri bio je da se oseti uvređenim. Ni sâm ne mareći iz kojih razloga, očekivao je da #Bianca smesta zaboravi muža, prijatelje, čitav svet, a zašto ne i Univerzum, da bi se predala njemu i samo njemu. Umesto toga, ona se očigledno pokajala zbog svoje prethodne rečenice i vratila puštanju muzike. Kao da joj ni to nije bilo dovoljno, dala je #Mac-u lažnu nadu, rekavši:

– Doći ću kasnije do tebe da popričamo.

Vrativši se “kao popišan” do #TorbacJr-a, naš junak očajnički je nastojao da ovaj podrži njegove zablude (ako se zabludama može zvati ono u šta ni sâm ne veruješ), te ga, najblaže rečeno bespotrebno, upita:

– Kako ti izgleda?

#TorbacJr, snabdeven zastrašujućim iskustvom, inteligencijom, radoznalošću i sposobnošću zapažanja, neoprezno se ironično nasmeši, a zatim, dirnut donkihotovskom pojavom svog mentora i učenika, idola i obožavaoca, najbližeg prijatelja i najveće enigme, sasvim iskreno odgovori:

– Katastrofa!

Tužno je, ali sasvim prirodno, psiholozi kažu donekle i zdravo, pokušavati da samoobmanama pobegneš iz pozicije gubitnika. Stoga #Mac nastavi:

– Slažem se. Ali, muž me je gledao ubilačkim pogledom; nelogično je da to čini bez ikakvog razloga. Dobro, ko ne bi bio ljubomoran, pa i bezrazložno, zbog ovakve ribe? Ali, zašto me je tako gledao i njen kolega DJ?

– Zato što je i on trpa. – odgovori #TorbacJr, prasnuvši u neobuzdani smeh.

Istog trenutka, i #Mac, neobično sposoban i vazda voljan da se smeje na sopstveni račun, zakikota se toliko iskreno i srdačno, da maločas zadobijene duboke rane počeše smesta da zaceljuju.

To mu nije smetalo da uprska i ostatak večeri. Zaskočio je jadnicu kad je pošla u toalet, pokušavajući da izgleda kul:

– Pa gde si već jednom za mojim stolom, renesansna ženo?

Formalno, bio je to jeftin trik da se manekenka ne hvali zbog lepote, već zbog ličnosti. Suštinski, međutim, #Mac je, na osnovu podataka koje je uzgredno o #Bianca-i sakupio, zaista verovao u to što je izgovorio. Nju je interesovalo bukvalno sve: književnost, muzika, bezbrojni sportovi, mistika i magija, Azija isto kao i Kalifornija, surfovanje netom, sve postojeće društvene mreže, informatika i nove tehnologije, psihologija… I o svemu tome znala je zapanjujuće mnogo. Proputovala je svetom, studirala, “DJ-isala”, provodila se po klubovima, nije propuštala nijedno alternativno umetničko okupljanje, naročito ne @ExitFestival, pri čemu je svoj posao radila vredno kao konj. Često nije imala novca, zbog čega je ponekad patila, ali se ni od koga nije grebala, iako ju je priroda obdarila beskrajnim mogućnostima da mnoge oguli do gole kože.

– Zašto renesansna? – naizgled se začudi #Bianca.

– Obično se kaže renesansni čovek, kad želiš da opišeš svestranog subjekta. Ako kažeš renesansna žena, misliš na prelepi objekat, model renesansnog umetnika. Za mene si ti renesansna žena, ali subjekat. – objasni #Mac, opet potpuno iskreno, premda se nije lišio ni kolateralnog smisla svoje kontemplacije – pomodne podrške rodnoj ravnopravnosti. Očigledno je bio osuđen da sa #Bianca-om radi sve naopačke. Kad je trebalo da sluša mozak, koji bi mu otkrio jednostavnu istinu da se radi o ženi od krvi i mesa, sledio je srce, sklono da ga celog života drži u zabludi o postojanju idealnog. Sada je bilo obratno: na čelu ove per definitionem ženke pisalo je da je opčinjena macho tipovima, a #Mac se “mudro” trudio da se prikaže kao dobrica sa manjkom hormona. Zapazivši tadašnji @RoughMac-ov avatar na Facebooku, zacelo joj je imponovao njegov razbijački izgled, saglasno maštanju njenih najbližih drugarica (čemu se #Bianca smejala sa odobravanjem) da sve one “u stvari žele da se pojavi dasa koji će ih seksom prikucati za zid”. Stoga se sa velikom pouzdanošću može zaključiti da je bila razočarana njegovim pristupom.

Još više ga je iznenadilo i obeshrabrilo kad je uočio da joj njegovi komplimenti ništa ne znače, iz prostog razloga što je ona o sebi već imala ekstremno visoko mišljenje. Šta je ovo, ljudi – prelepa uspešna manekenka, kojoj se svi uvlače i dive, pa zbog toga misli da je i prepametna (kao da se uopšte može biti prelep i prepametan)? Noćna mora? Zona sumraka? Ne, Surovi Mače (tako ga je, u šali, zvao njegov drugar Foto Zec, a on njega, uzvraćajući na isti način: Zeče), ništa od toga. To se, jednostavno, zove život.

Nije stigao ni da razmisli u kom pravcu da se dalje kreće, kad ga je prekinula:

– OK. Sad idem. Stvarno moram da piškim.

Da stvar bude gora, rekla je to tako slobodno, mangupski i začikavajuće da #Mac nikako nije mogao da razluči da li ga ona to otkačuje ili se između njih stvara neka vrsta prisne veze.

#TorbacJr, gotovo nestvarno senzibilan i iritirajuće depresivan, često je govorio: “Muka mi je od toga” i “Od ovoga mi se povraća”, zbog čega mu je #Mac redovno savetovao da time gnjavi gastroenterologa, a ne svoje bližnje. Bilo je stoga očekivano #TorbacJr-ovo gađenje kad je #Mac ščepao #Bianca-u, koja se vraćala iz WC-a, gotovo joj iščupavši tanušnu ruku iz ramena, i privukao je do stola, želeći da se s njom fotografiše. Sada već namerno ponižavajući #Mac-a i deprimirajući #TorbacJr-a, odbila je, pokazujući mladež iznad usne (koji je bio neka vrsta njenog zaštitnog znaka) i tvrdeći da to herpes, pa, jel’ da, ne bi bilo profesionalno da se takva pojavi na fotografiji.

Mogao bih još da opisujem ovaj debakl, ali kome je to potrebno? #Mac-u, koji ne bi bio #Mac kad bi prestao da gnjavi analizama:

– Dobro, zar je moguće da joj to toliko smeta? Mnogo veće face od nje nikada nisu odbile da se sa mnom fotografišu.

– Misliš da je ona luda i da ne zna da bi ti to, koliko večeras, okačio na svoj Facebook profil? – retorički zapita #TorbacJr.

– Pa naravno. Zašto bih se inače slikao? – odgovori #Mac, što je najzad dovelo do rasterećenja u vidu nove runde lekovitog smeha.

Potpuno se opustivši, nisu ni primetili markantnog mladića pre nego što se stvorio kraj njihovog stola.

– Dobro veče, gospodo. Mogu li da vam se pridružim i platim vam piće? – upita sada već vesele drugare.

– A koji ćeš nam kurac ti? – odbrusi #Mac.

– Gospodine @RoughMac, zar ne želite da znate zašto smo vas pozvali i zašto ste večeras ovde?