Ctrl + O

SLOBODNOM RUKOM CRTANI KRUG

Pre nego što se uloguješ, moraš da je izguglaš.

– Savršeno mi je jasno zašto sam ovde – odgovori #Mac, čežnjivo bacivši pogled u pravcu miks pulta, koji se više nije video od igrača na prepunom podijumu. – Ne bih mogao da znam zašto ste me pozvali, ako ni zbog čega drugog, ono zbog toga što me niste ni pozvali. I, uostalom, ko ste to vi?

– O, naravno, vi mislite da vas je pozvala #Bianca. Slažem se, ona je jedno divno stvorenje, prava lutka. Veoma se ljuti kada je neko tako posmatra, a bistra je i uvek primeti šta ko o njoj misli. Međutim, njena moć, čak i volja, veoma su ograničeni. Mi lako manipulišemo voljom, Orson Vels je bio ponajbolji među nama…

– Čekaj, burazeru, počeo si da sereš naširoko i bez ikakvog reda, a jasno sam ti stavio do znanja da nisi dobrodošao – prekide ga #Mac. Njegova ozbiljnost, bezrazložna nervoza i očigledna namera da udari pridošlicu već posle par uvodnih rečenica, iako se uvek klonio nasilja, a rado upoznavao sa svakim i energično upuštao u svakakve razgovore, zacelo su zaprepastili @TorbacJr-a. Ali, samo nakratko, jer se #Mac, opet neočekivano, srdačno nasmeja i šaljivo prekorevajućim tonom reče mladiću:

– Trebalo je da se uvrediš i odeš pre nego što si me zainteresovao.

E, ovo je već potpuno ličilo na njega, čak i nastavak obrta, u kojem je, umesto da izazove sasvim izvesnu i sumanutu tuču, prišao susednom stolu, ljubazno zamolio za slobodnu stolicu, koju je preneo i ponudio je neznancu. Na lepom, ali okrutnom mladićevom licu, koji se i sâm smešio, samo veoma pronicljivo oko primetilo bi da je njegova urođena i uvežbana čelična aura nakratko popustila.

– Zovem se Nikola Tesla – reče dok je sedao. Bog bi znao zašto se tako predstavio i zašto je, u tom trenutku, skenirao svaku promenu #Mac-ovih pokreta i izraza lica. Znajući da je, istovremeno, i sâm pomno proučavan, uzaludno se nadao da će njegova zbunjenost izostankom čuđenja kod njegovog glavnog sagovornika proći neopaženo.

– Dakle, Nikola, šta imaš da nam kažeš? – upita #Mac.

– Vidim da mi ne verujete da se zovem Nikola Tesla. Opravdano, premda ne bi bilo nemoguće – poče da objašnjava mladić. – U stvari, zovem se…

– Dečko. Zoveš se Dečko. Tako ću te bar ja zvati, jer ti ionako neću poverovati, ma kako se predstavio. A i lepo ti pristaje – dobovao je #Mac po mladićevim živcima. Nesumnjivo, poslednje što je ovaj želeo bilo je da ga, tako opasnog i samouverenog, neko nazove Dečko.

– A zašto si uopšte rekao da ti je to ime? – uključi se i #TorbacJr u razgovor, ne nameravajući da smeta, no, kako rekosmo, po prirodi je bio radoznao.

– Ne želim da vas uvredim, gospodine, ali o tome bih razgovarao nasamo sa @RoughMac-om. Zato vas pozivam na jednu dekadentnu žurku, baš onakvu kakvu volite, gde možete da uživate u masiranju i češkanju, dok nas dvojica razmenimo par do par stotina rečenica.

Iako su se na #TorbacJr-ovom licu smenjivali neverica zbog strančevog poznavanja njegovih omiljenih aktivnosti i sumnja da su se #Mac i nepoznati mladić unapred dogovorili da se poigraju sa njim, to mu nimalo nije smanjilo želju da odmah pođu u provod. Ipak, bio bi ne Genije (kako su ga mnogi zvali i doživljavali), već izrazito glup kad, posle toliko godina deljenja dobra i zla sa @RoughMac-om, ne bi doslovce predvideo njegov odgovor:

– Od svih žurki koje se sada odigravaju na celom svetu, jedina za mene je upravo ova.

Dečko (od sada ćemo ga tako zvati) spremno nastavi:

– Nikad se ne pitam  zašto je svima stalo do #Bianca-e. Ali, @RoughMac je mnogo više od svih. Veoma sam začuđen vašom opsednutošću samo jednom ženom.

– Ti očigledno znaš nešto što ni sâm ne znam o sebi. Evo, na primer, šta mene razlikuje od običnog čoveka? Istina je da sam uvek bio pomalo drugačiji i da mi je, u mladosti više nego sada, to prijalo. Ali, zaista, ne mislim da sam išta posebno. Da nisi toliko tačno detaljisao o meni, čak i o mojim prijateljima, bio bih siguran da si me sa nekim pomešao.

– Vidite koliko brzo je vaš znak Vodolije nadjačao vaš podznak Bika. Iskreno, zar niste već skoro zaboravili na društvo za miks pultom? Oduvek tvrdite da niste radoznali i da su ljubav i zadovoljstvo jedino što vas interesuje u životu. Zašto onda niste istrajali i oterali me od stola?

Baš kao i za nebrojene druge stvari, @TorbacJr svojevremeno se interesovao za mistiku i okultizam, crnu i belu magiju. Nije se to, kao kod većine gitarista, završavalo na Crossroads, Robertu Johnsonu i slično. Uostalom, on i nije bio samo, pa ni prvenstveno gitarista, već i akademski vajar, kompozitor, preduzetnik, čak i običan majstor i graditelj, što neodoljivo podseća na njegova poznanstva i druženja sa cvetom navodne i prave srpske masonerije – Milićem od Mačve, Draganom Martinovićem i nekim drugima za koje niste čuli i ne treba da čujete. Sada su mu takva iskustva čuvala svest, dok je sa osećanjima bila sasvim druga priča – potpuno bled (nalik lepim vampirima iz tinejdžerskih serijala), drhtao je kao da mu je mnogo hladno. Naravno da mu ništa nije bilo jasno. Nije ni #Mac-u, ali ga to ni najmanje nije uzbuđivalo.

Centralno pitanje @TorbacJr-ovog života bilo je uobičajeno zašto, dok je @RoughMac-a jedino interesovalo kako. Kad god bi mu neko, samouvereno sledeći klasičnu logiku, rekao: “Ne postoji način da rešiš neki problem ako ne znaš njegov uzrok”, #Mac bi lakonski odgovarao pitanjem: “Jesi li siguran?”. Jer on je, kako je jedna od tri najvažnije žene njegovog života, a koja mu nije ni ćerka ni majka, govorila, imao pristup znanju. Nije bilo potrebno da nešto vidi ili nauči, a da to zna. Sasvim u skladu sa kvantnom logikom, čiji je maneken bio, @RoughMac je bio svestan da se radi o mitu, ali istinitom. Zbog toga su ovi naizgled čudni događaji za #TorbacJr-a predstavljali intelektualno-emotivno-duhovni izazov, a za #Mac-a igru.

– No, dobro, pođimo! – neočekivano reče ovaj moderni Vitez tužnoga lika, citirajući odgovor Arsena Dedića kad mu je Ines, napravivši mu slatku zasedu ispred hotela u kojem je odseo, saopštila: “Došla sam te vodit’”.

Uputivši se ka izlazu, prošli su pored #Bianca-e. #Mac joj je mahnuo uzdrhtalog srca, a ona je odmahnula samo kurtoazno. Svejedno, bila je to prilika da se još jednom, činilo se ne samo prvi, nego i poslednji put, uživa u njenom divnom osmehu.

Žurka je bila kao preslikana sa platana Terry Rodgers-a. Svi su bili ozbiljni i samodovoljni, tako da se zapitaš kako su se uopšte našli u ovom klupku privlačnih, a beživotnih tela. Naravno da su samo glumili blaziranost, jer da im nije bilo stalo do mišljenja drugih, ne bi se ni umešali u ovu gužvu – bili bi sami sa sobom, a ne sami sa gomilom. Međutim, godinama su toliko uvežbavali ulogu i unosili se u nju da je gluma prerasla u realnost.

– Želite li da se poslužite sada ili kasnije? – upita mladić, pokazujući očima na poluobučene (ako ste pesimista), odnosno polugole (ako ste optimista) devojke.

– Pa dobro, Dečko, kad već toliko znaš o svemu i svačemu, mogao bi malo da poradiš i na konverzaciji. Bljutave su ti malo te rečenice iz drugorazrednih filmova – odgovori #Mac.

– Ako si ti zaljubljen, #Mackey, ima možda ko nije – zbunjeno se kikotao #TorbacJr. Uloge su se izmenile u odnosu na klub iz kojeg su došli: sada se on ponašao neumesno i sada je njega bilo sramota zbog toga.

– ‘Ajde, Dečko, vodi! – nervozno reče @RoughMac, nakon čega se neznanac i on povukoše u jednu od soba, ostavljajući @TorbacJr-a u “domaćem okruženju”.

Prostorija u koju su ušli bila je kabinet, gde Dečko ponudi #Mac-a da slobodno izabere mesto za sedenje. Ovaj namerno sede u stolicu za radnim stolom, ostavljajući mladiću na raspolaganju kanabe ili jednu od fotelja, što se ovom, naravno, nimalo nije svidelo. I dok se #Mac bezbrižno ljuljao u šefovskoj stolici, neznanac je već počeo da povija nabildovana leđa i umišljenu glavu. Kad je ovako jeftin trik narušio Dečkovu teatralnost, postalo je jasno ono što je već bilo očigledno… pardon, postalo je očigledno ono što je već bilo jasno… (tako nekako) – da su oni koji se ga poslali precenili mladića, a potcenili našeg junaka.

Naglo počevši da gubi živce, Dečko prekide sa pozicioniranjem i učini ono što su, po rečima Alena Delona, činili novinari (“Uđu ti u stan i odmah gurnu ruku u klozetsku šolju”):

– Recite mi, #Mac, kako to da vi znate poslednje Tesline reči na samrtnoj postelji?

– Moj odgovor je jednostavan: nemam ni pojma o tome.

– A vaš Status?

– Koji status?

– Pa na Facebook-u… “Divno Uzalud”.

#Mac ne da nije znao da su to Tesline poslednje reči, nego je bio sasvim siguran i da nisu. Za razliku od većine, sklone verovanju u mistične, zakulisne i zavereničke radnje, zvanična verzija uvek mu je delovala najubedljivije. Pošto je Tesla umro sâm u hotelskoj sobi, njegove poslednje reči i ne postoje, osim ako je pričao sâm sa sobom. Tako nešto za #Mac-a bilo je gotovo isključeno. Bio je uveren da su mentalne sposobnosti velikog pronalazača, čak i dok je njegova duša odlazila, bile očuvane.

– Ja se, opet, pitam kako to da vi, ma ko da ste, znate poslednje Tesline reči – nastavi da se igra #Mac.

– Ne shvatate poentu: jedino mi to i znamo.

– Pa sami maločas rekoste da znam i ja.

– I vi ste jedan od nas, zar ne? To ste hteli da nam poručite vašim Facebook Statusom?

– Ako ja pripadam nekakvim vama, trebalo bi da i vi i ja to znamo, a ne da vam skrećem pažnju na sebe, i to još preko Facebook profila. Međutim, potpuno je obratno: ja nisam vaš, niti bilo čiji, a vi, da tako kažemo, nekako ste me zagubili u svojoj evidenciji.

– A znate li da ćete se, ako ste neovlašćeno saznali nešto što samo mi smemo da znamo, naći u veoma opasnoj situaciji?

– To ne, ali znam da se ti već sada nalaziš u veoma opasnoj situaciji!

– Šalio sam se, verujte… Neće se ponoviti! – pokoleba se Dečko. – Uverili ste me da ste u Krugu.

– Jesam li? A šta ja imam od toga?

– Vi već znate za kofer?

Nemajući pojma o čemu mladić priča, #Mac instinktivno odgovori neodređeno, upotrebivši rečenicu kojom je sebe često opisivao:

– Ja ne znam ono što svi znaju i znam ono što niko ne zna.

Dečko iz novčanika izvadi novčanicu od jednog dolara, pokaza @RoughMac-u njenu poleđinu i upita:

– Šta vam ovde prvo upada u oči?

– Krug, naravno – samouvereno odgovori #Mac, veoma brzo improvizujući na osnovu onog što je neznanac rekao. Istine radi, nikad nije obratio pažnju na krug kojim su bile uokvirene kontroverzne figure na novčanici, smatrajući ga nekom vrstom rama, najobičnijim okvirom.

– Svakako. Decenijama se proučavaju piramida i svaki kamen na njoj, Svevideće Oko, natpisi, a niko ne uviđa da se svi ti moćni znaci nalaze u krugu, iz kojeg ne mogu napolje. Taj Krug smo mi – vi, ja i ostali Učenici.

– Hoćete da kažete da Slobodni Zidari i Iluminati, i ne znajući, grade svoju piramidu, svoj Novi Svetski Poredak za vas?

– Nemojte me preslišavati sad kad najzad igramo otvorenih karti. Koliko je samo nesavršena i prevaziđena društvena piramida u odnosu na socijalni krug. Piramida ima osnovu, neograničeni broj tačaka koje predstavljaju zamenjive pojedince, a sve teže jednoj jedinoj tački – vrhu piramide, Svevišnjem, Vladaocu. U krugu, naprotiv, sve tačke su jednake vrednosti i važnosti, svakom od njih krug počinje i završava se. Vi, ja, Obama, Putin… svi smo tačke jednake vrednosti, u svakom od nas je Hrist, a mi u njemu (ako ste vernik, što nikako nisam uspeo da provalim kod vas, a što ja nisam).

– Masoni, dakle, nisu slobodni zidari, oni su vaše roblje, a da to i ne naslućuju. Hahaha, da ih niste malo potcenili?

– Sve vi to dobro znate, pogotovu vi! Niko ne može napolje iz Kruga. Čak ni kad umre, jer tada počinje novi krug. I Vasiona je Krug. Ova, svaka prethodna i svaka buduća.

– Krug je dakle jedini savršen?

– Jedini.

– A šta ćemo za Sferom? Zar ona nije savršenija od Kruga? Ako mi dozvoliš, nije Vasiona krug, već sfera, i to malo “nagnječena”, hahaha. Krug se sastoji od bezbrojnih tačaka, ali zato sferu sačinjava bezbroj krugova. Pa onda, Dečko, jesi li siguran da je taj tvoj Krug jedini?

Ova opaska odjednom smiri mladića i povrati ga iz već poodmakle euforije. Izgledao je kao da mu se ceo svet srušio, neočekivano shvativši da #Mac pripada nečem mnogo višem od njegove organizacije.

– Dobro, nemoj sad da mi toneš, nego mi reci ima li taj tvoj Krug bilo kakvo značenje i ulogu u društvu?

– Sad mi se podsmevate, propitujete me kao učenika.

– Zar ti ne reče malopre da smo svi učenici?

– U redu, civilizacija se, ne baš pravolinijski, stalno selila na zapad. U vreme ekspanzije Japana već je bilo jasno da je ostavila za sobom i SAD, iako su se Ameri tešili teorijom o Pacifičkom basenu koji je, umesto Atlantskog, postao centar sveta. Sada se svi oduševljavaju Kinom, mnogi i Indijom, a malobrojni primećuju…

– … da se već vodi armagedonska bitka za Afriku, iz koje je sve krenulo. Pretpostavljam da je to vaša teorija? – pitanjem prekrati #Mac.

– Upravo tako.

– Nisi primetio da postoji sitnica koja kvari savršenstvo kruga i tvoje oduševljenje jednakošću svih tačaka. Ovde se tačno zna koja je prva i početna tačka – Afrika. To je kao da je neko crtao krug slobodnom rukom. Na oko, krug je besprekoran, ali pod mikroskopom se vidi odakle je olovka krenula i gde je završila. Nije to krug koji je proizvod Univerzuma, već krug crtan Leonardovom rukom.

–  Samo ne opet Da Vinči, molim vas! Postalo je nepodnošljivo.

–  Nije mi baš jasno kako to uspevate, ali pretpostavljam da ste u vašem Krugu zarobili i Sionski Priorat, da ne govorimo o Bejdžentu, Liju i Linkolnu, Umbertu Eku, Denu Braunu…

–  OK. Dosta je bilo igre. I razgovora uopšte. Sada je sve jasno – zaključi Dečko.

On zatim ustade, otvori vrata sobe koja je, koliko je #Mac uspeo da vidi, bila mešavina garderobera i mini teretane, i iz nje iznese veliku @Samsonite torbu.

– Moj zadatak se ovde završava. Trebalo je da utvrdim vaš identitet, a verujte mi da sam specijalista za to, i da vam predam ovu torbu.

– A šta je u torbi?

– Ne znam i ne treba da znam.

– Pa otvorite je.

– Nisam ovlašćen za to. Uostalom, ne znam ni šifru kojom se torba otvara. Sada ću izaći iz sobe i ostaviti vas da sami pogledate šta se u njoj nalazi. Za par minuta stići će vam SMS sa šifrom za otvaranje kofera. Čim me pozovete, vratiću se kod vas.

#Mac nije stigao ni da poveruje u ono što je čuo, a kamoli da reaguje, pre nego što je mladić napustio kabinet. I zaista, ubrzo stiže poruka sa brojem.

Iako je u torbi moglo da bude bilo šta – droga, bomba, virus… – #Mac, često nedovoljno mudar, brzoplet i neoprezan, smesta poče da podešava brojčanik na njenoj bravi, čitajući brojeve sa telefonskog ekrana. Kada je završio, uredno vrati telefon u džep sakoa i krenu da otvara kofer. Ali, umesto da, kako je predosećao, blesne njegov sadržaj, blesnulo mu je u glavi zbog snažnog udarca u teme koji je iznenada zadobio, nakon čega je nastupio potpuni mrak.

Osvestivši se, najpre nije znao gde se nalazi ni šta se s njim dogodilo, zatim je povraćao po tepihu i, najzad, počeo da rekonstruiše najnovije događaje. Čim je smogao snage, izašao je u salon, gde je @TorbacJr svirao gitaru nekolicini preostalih posetilaca.

– Idemo odmah! – uzviknu #Mac veselom, ali pospanom drugaru.

– Ja uzeo da sviram ljudima ova naša sranja… – poče da objašnjava #TorbacJr, stideći se, kao i uvek, svojih sjajnih kompozicija, iz razloga toliko kompleksnih da bi, u ovom trenutku, samo opteretili radnju.

– Vozi u Bogatić! – reče #Mac, nakon što je, na #TorbacJr-ovo čuđenje, seo na mesto suvozača.

– Zar nećemo spavati kod tebe na Vračaru? – upita #TorbacJr.

– Nećemo. Samo vozi! Pričaću ti.

Dok je #Mac-ov Alfa Romeo, ne tako ludački brzo kao kad ga on vozi, odmicao auto-putem, on je, usporeno i pomalo zaplićući jezikom, pričao drugu šta mu se izdogađalo. #TorbacJr, koji je i inače bio oprezan i ozbiljan vozač, na momente je čak skidao nogu s gasa, ne verujući onom što čuje.

Nešto kasnije, u #Mac-ovoj kući, sve je izgledalo kao da se desilo nekom drugom. @TorbacJr bio je toliko iscrpljen količinom i čudnovatošću događaja i utisaka od sinoć i noćas, kao i samim fizičkim naporom, da nije bio u stanju da valjano razmišlja i oseća. S druge strane, #Mac se začuđujuće regenerisao i iznova počeo opširno da priča o #Bianca-i, detaljno je analizirajući od trenutka kad ju je prvi put ugledao.

– Jebeš mi mater ako si ti normalan! – smogao je snage da izusti #TorbacJr.

Nerviranje mu nije smetalo da se drži rituala koji su #Mac i on upražnjavali posle svake od stotina neprospavanih noći, a koji se sastojao od ukusnog i raznovrsnog doručka. Ipak, na momente je zaspivao za stolom, možda i sa zalogajem u ustima, te se @RoughMac sažali i odveze ga kući.

Vozeći nazad, video je da je već oko pola deset ujutro. Kad mu je zazvonio mobilni telefon, setio se da u njega nije stavio takozvanu tajnu karticu, koju je koristio da ga klijenti ne dobijaju vikendom. Broj je bio nepoznat i pitao se kome u nedeljno jutro uopšte treba advokat. Ipak, javi se i začu:

– Slušajte, #Mac, torbu zadržite, jer je ionako bila namenjena vama. Ali, vratite nam našeg čoveka!