Ctrl + F

MEDENA KLOPKA

Sve je nefer u ljubavi i ratu.

Dok je ležao i čekao da ga san savlada, @RoughMac, iako bi to bilo normalno i očekivano, nije uopšte razmišljao o čudnovatim događajima koji su ga snašli, njihovim uzrocima i mogućim posledicama. Iza njegovih sklopljenih očiju blistao je ekran sa screensaverom od #Bianca-inih slika, koje bi bile sve lepša od lepše, da nisu bile podjednako lepe. Zaspao je možda tek oko pola dvanaest.

Radnim danima spavao bi nedovoljno, tako da bi se vikendom po pravilu obeznanio od sna, ritmično prekidanog bauljanjem do frižidera, gledanjem serija tipa Dva i po muškarca, slušanjem divne muzike u polusnu i prelistavanjem novina. Subotom uveče, kao sinoć, jurio bi avanture, koje su mu se, kako je bivao stariji, sve ređe nudile, a nedeljom bi, uz Utisak nedelje, a zatim neki film, lagano popio otprilike po pola flaše Remy Martin-a ili Hennessy-ija. Tokom noći vrzmao bi se po kući, razmišljao, tvitovao i postavio ponešto na Fejs ili BLIP.fm. Zaspivao je obično između tri ili četiri ujutro, depresivan zbog sutrašnjeg radnog dana.

Probudili su ga tihi koraci u dnevnoj sobi, koji su se lagano približavali vratima njegove spavaće sobe. U dnevnoj sobi noću je bilo upaljeno blago svetlo, koje je dopiralo kroz stakleni deo vrata spavaće sobe, tako da je, pod uslovom da je bio budan, uvek mogao da primeti nečiji dolazak. Čitavog života razmišljao je kao ratnik, čemu su se u mladosti svi smejali kao još jednoj od njegovih ekscentričnosti, a kasnije, kad ga je lokalni politički vrh doživljavao (i, nećete verovati, cenio) kao jednog od najozbiljnijih protivnika Miloševićevog režima u Mačvi, svi su ga razumeli, a mnogi su se umom i duhom zaputili još dalje – u paranoju. Opisanim navikama #Mac je ostao veran i kada je nastupila idiotsko-lopovska demokratija u Srbiji.

Ogromni torzo polako je skoro sasvim zaklonio stakleni deo vrata, a brava je počela da se pomera nadole. Iako verovatno nije očekivao da su vrata zaključana, pridošlica nije oklevao i počeo je lagano da obija bravu. U samo par sekundi, #Mac je izvadio pištolj ispod kreveta, repetirao ga i, kroz staklo na vratima, pucao pravo u grudi nezvanog gosta. Ne zna se šta je ružnije zvučalo – pucanj, u gluvo doba noći nalik grmljavini, odvratni odjek rasprskavanja stakla, jauk pogođenog čoveka ili tresak kada je njegova telesina pala na pod.

Odjednom se popalilo više svetala u dnevnoj sobi i nekoliko ljudi provalilo je kod #Mac-a. On zamalo da ponovo opali u gomilu, kad ga prekide usplahireni glas:

– Stojte, stojte, ne pucajte, ne napadamo vas.

#Mac upali lampu na noćnom ormariću, i dalje odlučno držeći pištolj uperen u neznance.

– Pobogu, čoveče, razmišljate li vi makar na trenutak? – panično upita sedi čovek u fantastičnom odelu, besprekornog držanja i boje glasa, takav gospodin da ne bi mogao da bude policajac ni razbojnik bilo gde u svetu, a kamoli u Srbiji. – Ubili ste čoveka!

– I to namerno – cinično reče @RoughMac, zadržavajući polusedeći položaj u velikom bračnom krevetu.

– Mi smo krivi, hteli smo da vas uplašimo… – skrušeno nastavi starac po godinama, a sredovečni čovek po izgledu. Kajanje ga nije sprečilo da odsečno zapovedi ostaloj dvojici da odnesu pogođenog mladića. – Pretpostavljam da razgovor noćas ne dolazi u obzir.

– Pa kad ste me probudili tek što sam zaspao, i to u četiri ujutro, glupo bi bilo da ne čujem o čemu se radi – odgovori #Mac. Uporno je sledio svoju naizgled natprirodnu intuiciju, koja je zapravo bila daleko od nepogrešivosti i često ga je podmuklo izdavala, a ovog puta mogla je da ga košta života. Uzdao se da su dvojica sa mrtvacem zaista otišla, tako da je ostao samo sa (hajde da opet skratimo) Starcem.

Zadovoljan onim što je čuo, Starac krenu u dnevnu sobu, ostavljajući #Mac-a da se obuče. Ovaj samo navuče trenerku preko pidžame i, sa pištoljem u ruci, izađe iz spavaće sobe. Sedajući u fotelju nasuprot one u koju se zavalio neznanac, pištolj stavi na stočić ispred sebe.

– To vam neće trebati – reče Starac.

– Jok i neće!

– Dobro, meni ne smeta. Ali, ni na koji način nismo hteli da vam naudimo. Doduše, nismo pretpostavljali da već znate da i ne smemo da vam naudimo.

– Meni niko ne sme da naudi – lupetao je #Mac, istovremeno pokušavajući da izgleda samopouzdano i da makar nasluti o čemu to Starac priča.

Očekivano znatno ranije, sada se začu mnoštvo prilično zastrašujućih glasova i jaka lupa o ulazna vrata.

– Ne mrdajte i ćutite! – reče #Mac Starcu (koji je i sâm izvadio pištolj, iako mu “nije bio potreban”) i ode da otvori vrata.

Kao što je i mislio, ispred vrata se nalazilo desetak nepokolebljivih ljudi, koji ne da su bili hrabri, već jednostavno nisu ni znali da strah uopšte postoji. Bili su to čuveni Davidovići, zvani Pindići (u Mačvi i delovi velikih porodica imaju nadimke), #Mac-ovi susedi i dobrovoljni telohranitelji još od najranijeg detinjstva. Pošto je @RoughMac bio izuzetno dobro, bezuslovno velikodušno dete i, istovremeno, wunderkind, velika zvezda malog mesta, Pindići su nekako zaključili da ne samo da nije u stanju, već da nije ni dužan da se stara sâm o sebi, pa su mu “zapretili”:

– Mićo, nemoj da bi te ko dirnuo!

Ako bi neko samo nezgodno pogledao #Mac-a, odmah ili nakon što je bar jedan od Davidovića za to čuo (a što se merilo minutama) dobio bi strahovit udarac pesnicom u pleksus, neizbežno praćen pitanjem:

– Šta ‘oćeš, jebem li ti mamicu bRezobraznu?

Sada su Pindići pitali #Mac-a:

– Je li, komšo, jel’ to kod tebe “puk’o pištolj”?

– Jeste. Pokazivao sam pištolj nekim drugarima i on opali.

– A kak’a ono kola odjuriše?

– Naljutili se kreteni, pa odoše, kao da sam namerno opalio…

– Dobro, komšo, jel’ to sigurno bilo tako?

– Jeste.

– ‘Ajde, ljudi, onda razlaz! – rekoše jedni drugima Pindići, iako od onoga što su čuli nisu poverovali ni reč.

#Mac-a je zadovoljavalo to što je znao da ga neće prijaviti policiji. Bilo je, naravno, i među njima onih koji su, kako se to popularno među Srbljem kaže, “radili za miliciju”. Ali, ne i protiv Miće.

Na ovom mestu ne mogu da odolim, a da malo ne nerviram čistunce (kao sa anegdotama o @Torbac_-u i @TorbacJr-u u prvoj glavi), odvlačeći priču u prividno suvišnom pravcu, naizgled bez ikakve veze sa radnjom ovog romana. Ali, pored toga što oni greše, svakako držim da smeh nikada nije suvišan.

Svojevremeno, u staroj SFRJ, Pindići su, kao i ostali seljaci iz Mačve, prodavali sveže povrće širom Bosne. Jedne noći, prastarim i komičnim kamionom nemačke marke Hanomag, brzinom nešto većom od stajanja u mestu, savladavali su uspone bosanskih planina. Kamionom je upravljao legendarni Mihajlo (zvani Mikailo) Pindić, a suvozač mu je bio znameniti Nenad Neca Pindić, dok je u prikolici, ispod cerade, na gomili povrća, spavao najčuveniji među njima – Miloš Pindić. Mihajlo i Nenad protrljali su dremovne oči, kada su, pod slabim svetlom kamionskih farova, ugledali Miloša Pindića kako, trčeći uzbrdo i sve više se udaljavajući, pretiče kamion. Teškom mukom zaustavivši vozilo na strmini, izašli su napolje, te Neca Pindić, zavrnutih rukava i sa podlakticama kao Mornar Popaj, dreknu:

– Šta je, Miloše, bog ga jeb’o?!

– Međed!

– Kakav međed?

– Međed uš’o u kamion!

Mihajlo i Nenad spremno siđoše do zadnje strane “Hanomaga”, zadigoše ceradu i baterijskom lampom osvetliše prikolicu, iz koje ih je gledao preplašeni klošar sa ogromnom bradom. Brzina kojom se kamion kretao omogućila mu je da bez napora uskoči u njegovu prikolicu, a Miloš je, opipavši bradu skitnice i pomislivši da je u pitanju medveđe krzno, iskočio na put i pobegao uzbrdo.

A sad, bez daljeg otezanja, natrag do Starca.

– Dajte mi pištolj – naredi #Mac starom gospodinu. – Može da se desi da posegnete za pićem (popićete nešto, zar ne?), a ja da se prepadnem i da vam pucam u glavu. Da su vas se moje komšije Pindići dočepali, život vam ne bi bio ugrožen, ali bi se batina dugo sećali.

Sasvim u skladu sa svojom pojavom, Starac je želeo scotch, protiv čega ni #Mac nije imao ništa, pa im nasu po dupli Glenfiddich.

– Sada se nadam da je onaj vaš zlikovac ipak živ, iako sam se do maločas osećao kao da sam zgazio bubašvabu – reče sedajući.

– Javili su mi da još uvek jeste, ali zaista ćemo biti mnogo srećni ako uspe da se izvuče.

– Možete li sada da pričate?

– Slušajte, #Mac, najpre da vam se izvinim zbog svega što smo vam priredili u poslednjih par dana. Ali, svesni ste da moramo da saznamo tajne koje čuvate, milom ili silom.

– Vi baš ne odustajete, zar ne? Prvo, iako ne sumnjam da perfektno vladate svojim emocijama, malopre to niste uspeli, pa vam je izletelo da, nemam pojma iz kojih razloga, ne smete da mi učinite ništa nažao. I drugo, još važnije, jamčim vam da ste, smatrajući da sam ja čovek kojeg tražite, potpuno pogrešili. Ja sam običan advokat iz malog mesta, čije vreme polako prolazi, i ne samo da nemam nikakvih tajni, već sam neukusno otvoren. O meni, hteli-ne hteli, svi znaju sve. Neumereno pričam, mnogo sam glasan i svakog davim svojim razmišljanjima, dilemama i problemima.

– Uporni ste. Pođimo onda redom. Kako znate Tesline poslednje reči?

– Ne znam ih. Nagađam da njegove poslednje reči, u smislu onog što je izgovorio na samrti, i ne postoje.

– Zašto ste onda napisali “Divno uzalud” na svom Facebook Statusu?

– To nisu Tesline poslednje reči, već stih iz moje pesme, njen naslov i glavna fraza refrena:

“Ponovo

Divno uzalud

Život je parada

Ali sada znam

Da paradom neću komandovati ja”.

– Treba da poverujem da se ta vaša pesma slučajno zove baš po Teslinim poslednjim rečima?

– Postaviću ja vama ono smešno, apsurdno pitanje: Jeste li sigurni da ste normalni? Aman, čoveče, ko uopšte kaže da je Tesla na samrti išta rekao?

– Henry Wallace.

– Potpredsednik Franklina Roosevelta?

– Vidite, odmah znate o kome je reč.

– To nije tajna, a vi insistirate upravo na tajnama. Ne znam čak ni da li je bio komunista, za šta su ga sumnjičili.

– A zar nismo svi? Komunisti, mislim.

– Ja, bogami, nisam. Ako opišete komunistu do najsitnijih detalja, ne samo da će se komunista, nego i svaki njegov delić, potpuno razlikovati od mene.

– Nemojte da shvatite banalno. Nisam mislio da pripadamo komunističkoj partiji ili pokretu, nego da se borimo za jednakost.

– Nikako! Jednakost je nepravedna i, još važnije, nemoguća.

– Zbog čega tako mislite?

– Zašto bi bili jednaki ljudi kad su, svaki ponaosob, različiti? To se ne odnosi samo na ovu šačicu zvanu ljudska rasa, koja opstaje upravo zbog različitosti. Kad bi jednakost vladala Univerzumom, ni on ne bi postojao.

– Dobro, dobro, neki su uvek jednakiji.

– Sad već govorite kao komunista.

– Nasmejali ste me.

– Svako ko iole misli zna da su komunizam i fašizam monstruozni. Ali, čini mi se da se nedovoljan akcenat stavlja na bezgraničnu glupost tih ideja.

– Objasnite mi.

– Toliko je idiotski da je teško pojednostaviti. S jedne strane, ako neko misli da je moguće vladati jednakima, budala je, jer primus inter pares, osim što je floskula, predstavlja nonsens, oksimoron. Ako, pak, taj ne veruje u jednakost i propagira je samo da bi opčinio budale, neizmerno je glup zato što očekuje da se tako može vladati čak i u kratkom vremenu, a nekmoli zauvek.

– Vi to mene preslišavate kao Dečka? Takvim teorijama podrivate i sâm naš Krug…

– Jebe se meni za vaš Krug.

– Rekoh: naš Krug, jer mu i vi pripadate, pa proveravate kako ću da branim naše ideje. O tome sam pročitao i napisao čitave biblioteke, a vi me propitujete kao učenika.

– Ne. Ja imam za vas mnogo jednostavnije pitanje: otkud do detalja znate šta je meni govorio vaš čovek i kako sam ja njega nazvao, kad sami kažete da je nestao?

Posle ovog pitanja, Starcu odjednom ponesta prisebnosti. Više nimalo nije ličio na gospodina. Izgubio je sigurnost u očima i pokretima, ne stigavši čak ni da zamuca, već je zamuckivao ćutanjem.

– O tome vam govorim – nastavi #Mac. – Kako vi da manipulišete i vladate, upravljate čitavim svetom, kad vas prosečan čovek s lakoćom uhvati u laži?

– Nećemo više o tome – pokušavao je da se pribere Starac.

– Ne, nego ćemo o onome što ti hoćeš, ljigava matora majmunčino! – zagrmi #Mac. – Ti ćeš meni da se mešaš u život, da narušavaš moj mir, jebem li ti mamicu degenersku! Na tebe neću da pucam, tebe ću da zadavim!

– Stanite, stanite, nećemo dalje razgovarati večeras…

– Ne večeras, nego nikada više! Ako te još samo jednom vidim…

– Dobro, dobro… preskačemo sve za sada… ponudiću vam odmah pakt.

– Ne treba meni nikakav pakt.

– Treba, znam da treba. Naime, #Bianca…

– Šta #Bianca? – odjednom se, kao pogođen strelicom za uspavljivanje divljih životinja, umiri @RoughMac.

– Pošto vidim da ste potpuno izgubili strpljenje, evo ponude: vi nama Tajnu, mi vama #Bianca-u.

– Ona i ja imamo odnos nezavisan od vas.

– To vi mislite. #Bianca je zainteresovana za moć i dominaciju. Ona ne zna tačno ko smo mi, ali je privlačimo kao magnet. Zato smo je upotrebili kao medenu klopku, ako vam je poznat termin.

– Poznat mi je. Hoćete da kažete da ste upotrebili lepu ženu da dođete do mene. Ne verujem da bi ona na to pristala.

– Čoveka kao vi još nisam imao prilike da upoznam. Znate bukvalno sve, intuicija vam je skoro na nivou proročanstava, brzi ste kao zmija, neustrašivi, a ipak tako naivni. Kako biste vi opisali muškarca koji bezrezervno veruje ženi?

– Kao romantičnog. Zbog toga sam toliko puta najebao, da sam potpuno izgubio volju za životom. Dakle, nisam neustrašiv. Upravo suprotno, ja sam kukavica. Želim da pobijem mnogo govana kao što ste vi, ne bih li vašu zločinačku organizaciju naveo da ona mene ubije, pošto nemam snage, odlučnosti, pameti ili gluposti (šta li?) da dignem ruku na sebe.

– Pa ste se uhvatili za #Bianca-u kao za slamku spasa.

– Upravo tako. Po ko zna koji put poželeo sam da verujem da postoji prava.

– Možda niste ni pogrešili. Ona nema pojma o ovome. Hakovali smo vaš profil na Facebook-u i, u vaše ime, poslali joj friend request. Ona je prihvatila, pa je posle zvala sve prijatelje, među njima i vas, na svoj event. Nismo joj govorili ništa o vama, znajući da ćete naći načina da joj se približite.

– Ali, ona se približila meni.

– To nismo znali, niti smo uticali na njene postupke. Možda i ima nečega među vama… privlačnost, sudbina…

– Tako pokušavate da me odobrovoljite, a optužujete me da sam naivan?

– Ne, zaista, govorim samo istinu.

Srećom što #Mac, u tom trenutku, nije video svoje lice u ogledalu. Nasuprot grozničavim mislima, prepunim sumnji i kontroverzi, sa kojima se prilično uspešno nosio u glavi, izgledao je kao idiot, jer se, i posle svega, zaista ponadao da #Bianca oseća isto što i on. Da je to izgovorio naglas pred nekim bliskim, ovaj bi premro od straha. Jer, kad @RoughMac nešto “oseća”, ma koliko bio na pogrešnom putu, nema načina da se zaustavi osim da ga neko, ne daj Bože, ubije.

– U redu, pretpostavimo da je tako. Ali, šta ćete mi onda vi? Ako me ona sama poželi, vi ste suvišni. A ako me neće… meni niko ne nabacuje ni prostitutke, a kamoli žene do kojih mi je stalo.

– Nije to nabacivanje. Upotrebićemo svu svoju moć, sve veze, sav uticaj da vas ona zaista upozna. A kad vas upozna, niko vam neće trebati. Verujte, da sam žena, ja bih se zaljubio u vas.

– A da vi niste stariji od mene, sad bih vas ošamario – reče @RoughMac, slatko se smejući glupostima kojima se Starac služio, a još više sebi što je, stideći se i istovremeno radujući se, uspevao da u te gluposti poveruje.

Iznenada, u sobu uđe jedan od ljudi koji su upali u #Mac-ovu kuću zajedno sa Starcem. U ruci je držao “izgubljenu” @Samsonite torbu, koju je pružao Starcu, pokazujući prema #Mac-u i govoreći:

– Ovo sam našao u gepeku njegovog automobila.

@RoughMac ponovo podivlja, zgrabi pištolj sa stola i njime udari pridošlicu posred glave.

– Meni si našao da smeštaš, smrade! – uzviknu.

Hitro kao jelen, Starac pomože čoveku da ustane i, govoreći: “Sve je u redu, sve je u redu”, izjuri s njim iz kuće.

– A torba? – vikao je #Mac za njima, ali, pre nego što je uspeo da se snađe, začuo je zvuk odlazećeg vozila.

Dobro, dozvolimo da je imao vremena da reaguje, ali da je želja da se najzad upozna sa sadržajem torbe prevagnula.

Počeo je po drugi put da je otvara, smejući se Pavlovljevom refleksu koji mu je proizveo osećaj da će ga neko opet udariti po glavi. Ipak, otvarao je polako, sladeći se što će se bar nešto razjasniti.

Torba je bila potpuno prazna.