Sleep

MOJI SNOVI SU TVOJ KOŠMAR

Oni koji povlače konce povlačeni su užadima.

– Odmah pokupi dete i idite tamo! – tonom koji ne trpi pogovor reče @RoughMac svojoj bivšoj ženi, žurno ulazeći u njenu kuću.

– Šta se dešava? – uspaničeno upita Branka.

– Nemamo vremena. Kreni odmah!

– Objasni mi…

– Odmah!!!

– Dobro, reci mi samo je li ti dobro?

– Pri čistoj sam svesti. Ne čekaj više.

Branka smesta spakova najvažnije stvari, i to samo one kojih se setila. #Mac je, za to vreme, netremice gledao kroz prozor. Nakon toga, sedoše svako u svoj automobil.

Branka se zaputi u Šabac do stana njihove ćerke, a zatim na unapred dogovoreno skrovito mesto. Kada joj je #Mac, pre mnogo godina, pričao detalje bekstva “od bilo čega što iskrsne”, istovremeno je preslišavajući, slatko se smejala i ponavljala: “Ti stvarno nisi normalan!”. Srećom, poznavali su se od detinjstva i zajedno prebrodili mnoge teške trenutke, tako da je odmah poverovala u ozbiljnost i opasnost situacije u kojoj se našla cela porodica, ne pokušavajući čak ni da razmišlja ima li u tome i #Mac-ove krivice. Iako je, po pravilu, do besvesti polemisala sa @RoughMac-om, smatrajući njegove stavove istovremeno jednostranim i proročanskim, ludim i genijalnim, arogantnim i brižnim, smešnim i privlačnim (zbog čega ga je, u isti mah, i mrzela i volela), ovog puta je ćutala i izvršavala.

#Mac se, s druge strane, zaputi u Beograd. Odmah u Sremskoj Mitrovici kupi novu SMS karticu i jeftin mobilni telefon, koje stavi u torbu okačenu o rame, pri čemu ponovo proveri njen sadržaj. Stigavši u stan na Vračaru, detaljno ga razgleda. Normalnom čoveku ništa ne bi ukazivalo na to da je neko nepozvan dolazio, ali opsesivno-kompulzivni @RoughMac, spazivši da više sitnica ne stoji u tačno određenom i uvek iznova doterivanom položaju, dođe do sasvim suprotnog zaključka. Bio je ravnodušan prema tome, pošto je “dve svoje devojke” smestio na bezbedno mesto, a sâm je igrao na kartu nedodirljivosti, obećane od Kruga.

Posle mirnog sna, ujutro je otišao na kafu u omiljeni kafić na Obilićevom vencu. Mnogo toga bilo je nerazjašnjeno, te je žarko želeo da mu neprijatelji sami priđu i počnu sa svojim već ustaljenim tiradama, ne bi li iz njih uspeo da bar nešto nasluti. Čekanje se odužilo, pa je u više navrata šetao Knez Mihailovom, skrećući u razne lokale, da bi se opet obreo u bašti kafea iz kojeg je krenuo. Ponovo je naručio espresso i stao da čita tek kupljeni Blic. Čitajući, sve više se udubljivao u tekstove i na momente zaboravljao na nameru svog prividnog gluvarenja.

Bacivši pogled na izuzetno lepu devojku koja je, hodajući kao ždrebica širokim prolazom između bašta nanizanih kafića i ubitačno njišući bedrima i zadnjicom, odmicala od leve strane njegovih uzdignutih novina, odluči da ih spusti na sto i malo se protegne. Tačno preko puta njega, za istim stolom, sedeo je Starac!

Stisnutih zuba i ledenog pogleda, neprirodno mirno prozbori:

– Dobar dan… Ali ne za vas.

Preneražen iznenadnom pojavom i rečima sedog čoveka, #Mac obori sto na njega i poče da beži prolazom ka Knez Mihailovoj. Starac pojuri za njim. Kad se i progonitelj pojavio na šetalištu na koje je naš junak utekao, #Mac iznenada razmaknu dve preplašene devojke, sa kojima se naizgled grlio, prethodno ih iznenada gvozdenim stiskom pribivši uz sebe. Očekujući da je begunac već dosta odmakao ka Kalemegdanu, Starac ne stiže da pravovremeno reaguje. Pokušavši da uperi pištolj sa prigušivačem ka @RoughMac-u, zadobi od njega snažan udarac pravo u grkljan, nakon čega pade na pločnik i poče da se guši.

Osvrnuvši se oko sebe, #Mac spazi tri policajca, koja su, iz pravca Terazija, gledala pravo u njega. Zbog toga nastavi da beži u pravcu u kojem je i pošao, a policajci potrčaše za njim. Umešavši se u gužvu i ceneći da ga uniformisani momci ne vide, utrča u zgradu u koju se prethodno zaputio i krenu ka drugom spratu, u prostorije Pravnog odbora SPO-a, gde je ponekad svraćao kod svojih saboraca iz vremena Miloševićeve tiranije. Nameravao je da, kroz njihov prozor, iskoči na krov Tržnog centra Milenijum. Međutim, penjući se skoro normalnim hodom uz stepenište, osvrnu se i ugleda da i policajci ulaze u zgradu. Na stepeništu se pojavi Jovan Memedović, koji je živeo u istoj zgradi, pa ga #Mac namerno srdačno upita:

– Gde si?

– Zdravo, komšija, jedva te prepoznah.

Na #Mac-ovo čuđenje, policajci zastaše i započeše da međusobno razgovaraju. Shvativši o čemu se radi, novopečeni begunac vrati se niz stepenice za Memedovićem i poče da ga gnjavi pitanjima o njegovim emisijama. Policajci se razmakoše. Otvorivši ulazna vrata zgrade, @RoughMac skoro da nije video dnevno svetlo. Naime, ulaz su zakrilila dva gorostasna i nakostrešena mladića, koja su svakako, bar u nekom periodu života, bili vojni ili policijski specijalci. Taman kad je #Mac shvatio da nema više bežanja, mladići se raskloniše i (očekivano) propustiše Memedovića, zapućenog ka Terazijama, ali (potpuno neočekivano) i #Mac-a, koji smota ka Kalemegdanu. Začuvši lomnjavu u zgradi koju je upravo napustio, on ne izdrža, vrati se i ponovo otvori ulazna vrata. Unutra su specijalci ili “specijalci” veštim borilačkim potezima eliminisali policajce ili “policajce”.

Naš junak hitro se vrati omiljenoj aktivnosti – bežanju. Najpre nastavi Knez Mihailovom, a zatim skrenu levo u Zmaj Jovinu. Nameravajući da se dočepa Topličinog venca i Palasa, predomisli se i sakri u ulaz Lotos Bara. Da li da krene ka garaži na Obilićevom vencu, gde mu je bio parkiran auto? Tamo su ga svakako čekali. Ili da skrene na drugu stranu, ka Pevcu, da uđe unutra, naruči piće i čeka da se gužva stiša? Smešno! Pa ko ga tu ne bi pronašao? Potpuno iracionalno, u nevreme, seti se kako je u Pevcu Bryan Ferry probao donete ćevape i, potpuno u skladu sa svojom prirodom, pojeo samo jedan. Bio je to jasan znak da našeg junaka stiže umor, u tolikoj meri da već počinje da mu narušava koncentraciju. I, još gore – da lepim sećanjima pokušava da pobegne iz realnosti.

Bez obzira što je čvrsto rešio da se usredredi i u tome uspeo, nije imao blage veze šta dalje da čini. Vrlo brzo to je postalo nebitno, pošto ga ona dva mladića odmah pronađoše. Jedan prijateljski krenu prema njemu. #Mac iz torbe izvadi tejzer, koji mu je poklonio jedan od njegovih opasnih klijenata, i mladića pogodi strujni udar od sto hiljada volti.

– Zašto si to uradio? – dreknu drugi mladić, besno jurnuvši ka @RoughMac-u.

Ovaj poče da prebacuje tejzer iz jedne ruke u drugu, naizgled se pripremajući za odbranu.

– Ima jedan mali problem – reče mladić. – Treba da se dopuni.

U deliću sekunde, udarcem noge izbi tejzer iz #Mac-ove leve ruke, a zatim je besno uvrnu. Njegov cinični smeh, koji je usledio, bio je greška, pošto mu junak naše pripovesti desnom rukom zari nož do balčaka u levu butinu.

Dok se mladić previjao od bola, @RoughMac pokuša da nastavi iznuđeno trčanje. U ulaz, međutim, uđe još nekoliko sportski obučenih momaka koji su, bez izuzetka, izgledali kao iz interventne policijske brigade, a za njima vitak i visok čovek u odelu. Naredi mladićima da pretresu #Mac-a i oduzmu mu sve što može poslužiti kao oružje, a zatim mu pokaza legitimaciju tajne službe.

– Klasično – reče @RoughMac. – UDBA radi za loše momke.

– Nisam te ništa pitao – odbrusi čovek, a zatim naredi svojim ljudima da se udalje, što je #Mac-u značilo da je vreme da se pozdravi sa životom. – Sada ćeš krenuti sa mnom. Ako učiniš i bezazleni nagli pokret, ubiću te na mestu.

Izašavši iz zgrade, skrenuše levo ka Obilićevom vencu. U hodu, čovek je uhvatio #Mac-a ispod leve miške, dok je u desnoj držao poveliki pištolj. Ulica je bila zastrašujuće prazna.

Iza njihovih leđa začu se jezivi zvuk hica iz pištolja sa prigušivačem i čovek pored #Mac-a pade kao pokošen. Ispod iste ruke sada ga uhvati Starac, naredivši:

– Koračaj!

Laganim hodom stigli su do garaže na Obilićevom vencu. Uđoše na zadnje sedište crnog Mercedesa i Starac zapovedi vozaču da krenu. Nije bilo nikakvog uspavljivanja udarcem ili injekcijom, stavljanja poveza preko očiju i slično, tako da je #Mac sve vreme mogao da prati kuda ga voze. Za njega je to značilo samo jedno – nakon što urade s njim ono što su namerili, neće moći nikome da priča o ovom “izletu”, pošto će ućutati zauvek.

Najpre su ga zatvorili u sobu bez prozora i svetla. Shvatio je da počinje mučenje. Očekujući kasniji fizički bol, nastojao je da spreči psihički. Stoga je, kao i kad bi zaspivao, u mraku mučilišta dozvao uspomene. Valjda pod uticajem današnje sulude trke, ponovo je imao devetnaest godina. U toj, kako ju je sâm nazivao, najlepšoj godini svog života, svakog dana trčao je osam kilometara i radio po sto zgibova. Redovnu vožnju biciklom nije ni računao, maratonski seks još manje. Ne preskačući nijedan dan, vežbao je bez obzira na vremenske uslove, mada je leto ionako bilo dugo, sunčano i toplo. Trčao bi poljskim putevima, osećajući miris zemlje natopljene veštačkom kišom i udišući vazduh tako duboko, da bi mu se, poslednjih par pretrčanih kilometara, činilo da se sav pretvorio u pluća. Njegovo osećanje sreće bilo je gotovo u direktnoj proporciji sa količinom udahnutog vazduha, tako da je i bukvalno “živeo punim plućima”. Doživljavao je gotovo orgazmičko zadovoljstvo, koje je prijateljima stalno opisivao rečima: “Trčanje mi je uzbudljivo kao seks”, da bi se, posle njihovog horskog odgovora: “Za mene, bogami, nije”, svi bezbrižno smejali. Naučna otkrića o lučenju takozvanih hormona sreće prilikom fizičke aktivnosti, do kojih se došlo znatno kasnije, dala su mu za pravo.

Zatim je došla vojska – Slovenija i prelepi Tolmin, kroz koji protiče Soča, po nekima najčistija reka u Evropi. Za vreme Prvog svetskog rata, tim krajevima vojevali su, između ostalih, Hemingvej i Hitler. Kad bi, na vežbama, spavao u prastaroj kasarni u Kobaridu, zezao se da spava upravo u Hitlerovom krevetu.

Na prvim proverama fizičke spremnosti, vojnici su pomislili da služe zajedno sa Supermenom. U trci na hiljadu petsto metara, u vojnoj uniformi i cokulama, ostavio je sve ostale za sobom najmanje dvesta metara. Tako je postao kurir, da bi mu, posle prvog gađanja, dali snajper u ruke. Taman kad su počeli da ga zavitlavaju da, u ratu, od kurira žive kraće jedino snajperisti i izviđači (ovi poslednji najkraće), prebacili su ga u čuveni Alpski vod, koji je bio i izviđački. Prevashodno alpinista i skijaš, u toj jedinici obučen je i u bacanju noža, ronjenju i osnovama borilačkih veština. U njegovom vodu služila je skijaška reprezentacija tadašnje Jugoslavije – Strel, Ulaga, Križaj…, koja je stalno bila na sportskim pripremama na Kaninu, pa su ostali morali da rade i za njih.

Njegov garnizon, gotovo zašao u Italiju, da li zbog bliskog mirisa Zapada, da li zbog nekakvog eksperimenta, nije imao gotovo nikakvog dodira sa vrednostima JNA. Hrana je bila “jedva nešto malo bolja nego u hotelu”, nedostatak političkog trovanja još više je ojačao #Mac-ove liberalne stavove, a disciplina u slobodno vreme nije postojala. S druge strane, vojnički dril, veoma sličan onom iz Oficira i džentlemena, izdržavali su samo najsnažniji. I baš kao što je Louis Gossett Jr. dovikivao pitomcu: “Hoćeš da me jebeš u dupe? Zato mi se obraćaš sa ti?”, a ovaj odgovarao: “Ne, ser!”, tako je i poručnik Kučan, zbog svojih fantastičnih fizičkih sposobnosti zvani “gumeni čovek”, cinično prozivao vojnika: “Kad me pozdravljaš, uvek vidim tvoj palac (što je nepravilno – prim. aut.). Tim palcem ti meni jebeš majku”. Jedino je vojnik bio priglup, pa je odgovarao: “Ne jebem, druže poručniče!”.

Jednom prilikom, par oficira polagalo je za više činove, pa su morali da bez greške sprovedu vojnu vežbu. Alpski vod, koji je brojao tridesetak ljudi, glumio je teroriste, zabarikadirane u staroj tvrđavi. Tri čete, svaka sa preko sto pedeset ljudi, trebalo je da ih opkole i zarobe. Vojnicima Alpskog voda naređeno je da se na kraju predaju, jer je jedino tako vežba tekla po planu. Prilikom napada, Prva i Druga četa raspoređivale su se u obliku ćiriličnog slova G ili latiničnog L. #Mac je primetio da, dok se čete udaljavaju jedna od druge, njihova početna tačka (ugao “slova L”) ostaje prazna. Na zaprepašćenje svojih “saboraca”, napustio je tvrđavu i počeo da se prikrada napadačima. Stigavši gotovo do same tačke na kojoj su se dve čete razdvajale pod pravim uglom, napao je kao furija. Lažnom municijom, koja iz blizine ipak ima opasnu vatrenu moć, pucao je vojnicima u pravcu očiju, zbog čega su oni, unezvereni, složno pali na leđa u sneg. Probivši obruč, @RoughMac je pobegao kao pomahnitao, isto kao danas u Knez Mihailovoj. Nekoliko vojnika, nesvesno da, na taj način, i sami kvare pravila vežbe, pojurilo je za njim, ali se, naravno, rastojanje naglo povećavalo. Stigavši do ruba litice, #Mac je skočio nekoliko metara u dubinu, dočekao se na noge, a zatim namerno pao na leđa, koristeći ranac kao sanke kojima se sjurio niz veoma dugu strminu. Progonitelji nisu ni pokušavali da ovo ponove. Tačnije, svi osim jednog, jer se među njima nalazio ludak ravan @RoughMac-u – bokser iz Novog Pazara, okretan kao mačka i snažan kao bik. Oklevajući veoma kratko, i sâm je skočio niz liticu. Međutim, znatno teži od #Mac-a, loše je doskočio, prevrnuo se, tako da ga je padina bacala u svim pravcima, sve do samog dna. Videvši da je vrag odneo šalu, #Mac je potrčao nazad da mu pomogne, siguran da je njegov drug iz vojske ozbiljno povređen. Već je skoro stigao do boksera, kad je ovaj naglo ustao i pojurio za njim. U stanju sam da se do suza nebrojeno puta smejem nekim Čaplinovim scenama, ali vam garantujem da ova nije nimalo zaostajala. Pošto je junak udario na junaka, tačnije ludak na ludaka, #Mac je, nimalo se ne dvoumeći, bacio zapaljeni “topovski udar” (imitacija granate, koja takođe nije bezazlena) pravo na boksera. Ovaj je najpre počeo da beži, ali se brzo vratio i sa zemlje podigao “topovski udar” koji je još uvek goreo. Očigledno bez rezerve verujući filmovima koje je gledao, bokser je pokušao da napravu ponovo baci ka #Mac-u, ali mu je ona istog trenutka eksplodirala u rukama i gadno ga ispekla. Nije bilo neke prave opasnosti, ali je svakako mnogo bolelo. Ovog puta, #Mac je, bez oklevanja, pobegao ka selu.

Sledećih nekoliko dana, bekstvo je iskoristio za mešavinu “preživljavanja u divljini” i seoskog turizma. Znao je da njegovi nadređeni nikom ne smeju prijaviti da je pobegao, jer bi vežba propala, oficiri koji su polagali ne bi dobili već pripremljene više činove, pa bi “letele glave”. Stoga je #Mac najpre spavao po senjacima i jeo konzerviranu hranu iz ruksaka i torbice. Kad je nestalo zaliha, posegao je za novcem. Išao bi po seoskim krčmama, jeo jaja sa šunkom i, na zgražavanje meštana koji su konzumirali isključivo pivo, pio liker od čokolade. Kada je najzad odlučio da se vrati u kasarnu, ušao je ponosno na glavna vrata, iako je izgledao ofucano kao njegov mačor Keith Richards, ofucaniji čak i od pravog Keith Richardsa.

– Eno ga!!! – uzviknuo je oduševljeno njegov komandir, glasom jakim kao topovska salva. – Hodi ovamo, razbojniče, niko ti neće suditi; ja ću te lično ubiti!

– Druže stariji vodniče, dozvolite da vam se obratim! Ja se neprijatelju živ u ruke ne predajem.

– A jel’ tako, idiote? Sad ćeš ti meni lepo u zatvor. Skidaj pertle.

– Razumem, druže stariji vodniče! – reče #Mac i poče da skida pertle sa gojzerica.

– Šta radiš to?

– Pa skidam pertle.

– ‘Ajde, beži tamo. I nemoj da te moje oči više vide.

Vrata @RoughMac-ove “tamnice” naglo se otvoriše. Starac nije mogao da sakrije iznenađenje kad je, umesto preplašene spodobe, ugledao veselog i nasmejanog #Mac-a.

– Očekuješ paklene muke, zar ne? – upita Starac.

– Ne nadam se ničem lepom. – pokušavao je #Mac da glumi smirenost, ali neuspešno. Očigledno je bilo da oseća strah možda najveći u životu. Njegova jedina “krivica” bila je što je napisao prokleti status, a čekala ga je tortura koju je verovatno osmislio Mengele lično.

– Smiri se. Desiće ti se samo jedna, doduše velika neprijatnost. Posle ispitivanja, koje je potpuno bezbolno i bezopasno, bićeš ubijen.

#Mac se najpre nasmeja – danas, što u realnosti, što u sećanjima, svi prete da će ga ubiti. Zatim se obradova što je, uprkos tolikim pretnjama, još uvek živ. Najzad, začudi se: čovek koji želi da od njega iščupa nekakve suštinske tajne unapred ga teši da ispitivanje uopšte neće biti strašno. Zašto bi onda, čak i kad bi nešto znao, rekao bilo šta?

– Šta znaš o dostignućima na polju čitanja misli? – upita Starac.

– Čitao sam nedavno da je moguće dobiti slike misli, čini mi se pomoću skenera. Po onome što sam video, izgleda mi da je sve to još uvek u rudimentarnoj fazi. Čovek navodno zamišlja pticu, ali dobijena slika te ptice više liči na mrlju raznobojnog mastila.

– To je ono što je do sada pušteno u javnost. Ali, čitanje misli već odavno postoji i mi ga, naravno, primenjujemo.

– Ako je tako, zašto ste mi prišli izdaleka i na razne načine pokušavali da mi izmamite ili iznudite odgovore, kad je bilo dovoljno da me gurnete u skener i pročitate moj “sadržaj”? – ironisao je #Mac.

– Šta da ti kažem, bio si u pravu kad si rekao da naš Krug nije savršen. Postoje u njemu uticajniji ljudi od mene koji uporno tvrde da kod tebe to neće funkcionisati.

– Pa si rešio da uzmeš stvar u svoje ruke?

– Tačno. Uradio bih ja to odmah i saznao sve što je potrebno, ali sam morao da poštujem odluke Kruga.

– A sad više ne moraš?

– Zvanično, moram. Ali, nezvanično… hahaha. Reći ću ti nešto u poverenju. Za razliku od ostalih, ja od početka znam da si ti običan čovek koji se slučajno našao u vrtlogu. Trebalo bi da ti to laska – tvrdiš da si gubitnik, a ja ti jedini verujem.

I zaista, #Mac dočeka da ga  ubace u skener. Potrajalo je znatno duže nego što je očekivao. Činilo mu se da nešto ne ide kako treba, pa da ovi odvratni ljudi ponavljaju čitav postupak više puta.

Kad su ga izvukli iz uređaja i vratili u sobu gde je sedeo Starac, nije bilo ni traga današnjem monstrumovom samopouzdanju. Bled kao krpa, posadio je @RoughMac-a u fotelju okrenutu velikom LED ekranu.

– Šta možete da nam kažete o ovome? – snishodljivo upita Starac.

– O, opet smo na Vi? Čime si zaslužio tu čast, pošto za mene to svakako ne može, niti će biti čast?

– Pitali smo vas razne stvari, ali ni na šta niste reagovali. Ono što je snimljeno nije imalo nikakve veze sa postavljenim pitanjima, već su se iste scene vrtele u krug, kao da su unapred montirane.

Starac pusti video materijal snimljen prilikom seanse u skeneru. Najpre se pojavila Yoko Ono ispred Dakote, čuo se pucanj, nastala je gužva, da bi se sve završilo snimkom Vasione, na kojem su zvezde letele prema gledaocima kao nežne pahulje prvog snega, osvetljene farovima vozila u pokretu. Zatim je pogled kretao iz automobila, ispred se videlo dvorište Vlade Srbije i sama zgrada, ponovo pucanj, a zatim identični snimak Univerzuma. Kada se pojavilo brdo nalik Golgoti, #Mac više nije želeo da gleda.

– Čoveče, shvatate li? U vašoj glavi su samo pogubljenja, a uvek ih posmatrate očima žrtve! Lenon, Đinđić, Kopernik, Sokrat, pa i sâm… – uzbudi se Starac.

– Ne budi jednostran. Zašto preskačeš Vasionu?

– Baš to me i zanima…

– A meni je zanimljivo, da se ne lažemo – i neopisivo prijatno, što su moji snovi tvoj košmar.

Neko odlučno zakuca na vrata i odmah ih otvori, ne čekajući dozvolu da uđe.

– Izvinite što ovako upadam, ali ovo morate da znate – reče zadihani mladić, utrčavajući u prostoriju. – Stigao je lično Nula!