Status Osmi

 

 

Ctrl + H

NAJSREĆNIJA ŽENA NA SVETU

Srećan početak bolji je od srećnog kraja.

Dok je džogirao, @RoughMac je osećao pritisak u grudima i nedostatak daha. Trčao je kroz izmaglicu i blagi polumrak, ivicom kanala sa ustajalom vodom. Trava, još uvek sleđena mrazom, bila je tamno zelena i oštra, dok mu je pucketala i šuštala pod nogama. Do prvih kuća trebalo je da pretrči još nekoliko kilometara, a sve više se gušio. Potpuno izgubivši vazduh, stao je i uhvatio se za grudi. Iznenada je postao svestan da umire. Počeo je da neartikulisano mlatara rukama i shvatio da se pridiže u krevetu. Svejedno, bio je siguran da neće preživeti infarkt koji ga je iznenada zadesio u snu. Trajalo je to par sekundi, a zatim je prodisao, srećan što nije u pitanju srčani udar, već panični napad ili sleep apnea.

Najzad otvorivši oči, u polumraku je ugledao džinovsku figuru koja ga je opkoračila i ponovo mu pritisla grudi, silovito kao da hoće da ih pokida i izvadi mu srce iz njih. Čovek je bio go do pojasa, mišića toliko snažnih da #Mac-ove ruke, prilikom refleksne odbrane, nisu uspele da ih pomere ni milimetar prema unutrašnjosti napadačevog tela. Stoga je počeo da ga iz sve snage udara pesnicama u rebra, pokušavajući da ih polomi ili da bar gigantu izbije vazduh. Kao da je tukao u beton.

Kad su mu se oči potpuno privikle na polumrak u spavaćoj sobi, #Mac se užasnuo. Nagnut nad njim nije bio čovek, već lično Anubis. Uzdignutih đavoljih ušiju, pogleda punog praiskonske bezlične svireposti, ogromnih razjapljenih čeljusti sa sablasnim oštrim zubima, raširenih nozdrva i zgrčenih mišića lica, čovek-šakal iz egipatskog podzemnog sveta došao je da ga vodi sa sobom. Naš junak, koji je ubrzano gubio svest, nije imao nikakve šanse. Odustao je. Dok je tonuo u tamu, neočekivano je pomislio baš ono trivijalno: “Znači, to je to”.

Neizdrživi usredređeni pritisak je nestao i sada mu se celim grudima širila slatka toplina. Da, i bela svetlost, verovali ili ne, pojavila mu se pred očima. Nije znao šta mu se sprema na drugom svetu, ali je, svejedno, osećao neopisivu prijatnost.

Umesto idiličnih slika koje je očekivao, pred očima mu je ponovo iskrsnula glava čudovišta. Bog ga još nije hteo – počeo je da se budi. Sklopio je šake kao da se moli, provukao ih ispod Anubisovih podlaktica, a zatim brzo i grubo razmakao ruke. Ogromni gornji ekstremiteti božanstva-monstruma kao od šale nestali su sa #Mac-ovih grudi. U trenutku kad je čudovište krenulo čeljustima ka @RoughMac-ovoj glavi, spremajući se da mu zubima iščupa grkljan, ovaj gvozdenim stiskom poče da ga davi. Ne uspevši ni približno da obujmi ogromni Anubisov vrat, #Mac mu srednje prste obe svoje šake zari u duboka udubljenja na mišićavim obrazima, a palčeve odmah ispod podbradka. Stezao je toliko jako da se bukvalno čulo kako vilične kosti i vratni deo napadačeve kičme krckaju. Ne mogu da objasnim kako, ali u Anubisovim ugaslim očima jasno su se videli užas i neverica. Pokušavao je da se odbrani do poslednjeg daha, a onda je, uz strahovit tresak, pao nauznak na pod.

#Mac je upalio lampu pored kreveta i posmatrao egipatsko božanstvo kako mrtvo leži nigde drugde do u njegovoj spavaćoj sobi.

“Udavio sam smrt!”, zaprepašćeno zaključi @RoughMac, čiji životni san se ostvario nenadano i na najbizarniji način.

Tada se zaista probudio.

Skočio je kao oparen, seo na ivicu kreveta, upalio malopre pomenutu lampu i neviđenom brzinom obavio narukvicu za merenje krvnog pritiska oko članka leve ruke. Imao je blagu hipertenziju i malo jaču tahikardiju.

Požvakao je tabletu xanaxa da bi lek brže delovao i legao na levi bok u položaju fetusa, ne gaseći svetlo. Ubrzo je zaspao.

Sutradan je u sudnicama izgledalo kao da se san nastavio – sa lakoćom je davio protivne stranke, njihove punomoćnike, sudije, čak i svoje klijente. Suparničkog advokata toliko je sludeo da je ovaj, u jeku pravne bitke, pred svima uzviknuo: “Slušajte, kolega, ja pravo niti čitam niti znam, ali ne može to tako”. Sudinica, fina žena, zbog njega je doživela nešto kao blagi nervni slom. Na raspravi je naglo skočila, udaljila se od stola, prišla čiviluku, iz džepa mantila izvadila bensedin i popila ga bez vode. Zatim se, gotovo plačnim glasom, obratila #Mac-u: “Zašto me stalno mučiš, Kneževiću? Šta sam ti skrivila? Ti izgleda u tome uživaš”. Nimalo ometen, jednoličnim i samouverenim tonom nastavio je naizgled beskrajnu besedu. Jednog protivnika, dok je svedočio, ljubazno je zamolio da ne gleda u njega, već u sudiju, jer ne može da podnese zadah alkohola iz svedokovih usta, iako je ovaj bio potpuno trezan. Nakon toga, čovek je počeo da dokazuje da uopšte ne pije, zaboravljajući ne samo na detalje, već i na suštinu svog iskaza, tako da su naposletku i sudija i njegov advokat bili besni što je pijan došao na suđenje. Kad bi mu sve išlo po planu, naš junak znao je da prećuti celo ročište. Njegov klijent je zbog toga mislio da gube spor, iako je bilo upravo suprotno, pa se u hodniku pobunio. #Mac mu je odgovorio pitanjem: “Zašto nisi uzeo advokata?”. Zbunjeni čovek je jedva zaustio: “Pa, zar vi niste…?”.

Nakon suđenja i malo švrljanja po kafićima, #Mac je (razume se, u vreme večere) ručao sa ćerkom u šabačkoj piceriji Portofino. Poznat po svojoj isključivosti, tvrdio je da gazda picerije Savke, s kojim se, redovno dolazeći više od decenije u taj lokal i dovodeći sa sobom prijatelje, porodicu, ljubavnice i poznanike svih kategorija i uzrasta, poprilično zbližio, pravi najbolju picu na svetu. Podsećalo ga je to na vreme kad je svom književnom mentoru Draganu Simiću odgovarao da je Dostojevski najbolji pisac svih vremena, a ovaj ga je, iako srećan što #Mac-ov literarni genije bez oklevanja i nepogrešivo prepoznaje ono što je zaista najbolje i sa čim se i sâm slagao, mangupski prekorevao: “Ti kao da si, u najmanju ruku, pročitao celu Lenjingradsku biblioteku”. Narečeni pisac, tada star šezdeset tri godine, bio je jedan od najboljih i najbliskijih prijatelja @RoughMac-a, koji je u to vreme bio sedamnaestogodišnjak. Kada se, u zrelo doba, viđao sa srednjoškolkama, #Mac je, braneći se, rado pominjao ovo prijateljstvo kao primer svoje ravnodušnosti prema razlikama u godinama.

Šema opisanog razgovora sa Draganom Simićem ponavljala se na potpuno isti način i uvek kad bi novu osobu odveo da proba Savketovu picu. Svi odreda sasvim logično bi primećivali: “Kako to – najbolja pica na svetu? Pa nisi jeo svaku picu na zemljinoj kugli!”. A opet, sasvim nelogično, svi bi se, nakon prvog zalogaja, bez i najmanje rezerve složili sa #Mac-ovom ocenom. Zato su @Torbac_ i @TorbacJr onako reagovali u događajima opisanim u prvoj glavi. @RoughMac je, jednostavno, znao! “Govorilo mu se sâmo”, što bi narod rekao. Saltimbocca, na primer, u Košavi, dok ju je držao Đoka Kortina, bila je toliko bolja od svih ostalih da je #TorbacJr, okusivši je, rekao: “Sada znam da do danas nisam jeo hranu”.

– Otprilike sam zakasnio da postanem besmrtan. Nadam se da ti nećeš – reče #Mac ćerki.

– Kako to misliš?

– Naučnici kažu da je već rođen čovek koji će živeti hiljadu godina.

– Aha. Samo ako nije.

– Ne zezam se. Predviđaju da će, za nekih tridesetak godina, ljudski vek dostizati par stoleća. Međutim, iskustvo nas uči da, ako oni kažu da će to postići za trideset, trebaće im bar sto godina.

– Nikad to neće biti.

– Biće sigurno. Već sada je moguće zameniti gotovo sve organe osim mozga. On će se stoga smeštati u nova tela, koja će u početku biti delom prirodna, a delom veštačka, da bi se kasnije od genetskog materijala proizvodili potpuno prirodni organi. Ispostavilo se da Blade Runner, Terminator, Suvišni izveštaj… nisu u potpunosti naučna fantastika, već da su autori bili veoma dobro obavešteni, obrazovani i intuitivni. Zatim ćemo postati bestelesni – mozgovi će biti smešteni na sigurnom mestu, a umesto tela doći će hologrami. Nakon toga, sadržaj mozga snimaće se na hard disk…

– I ti u to veruješ?

– Moglo bi se reći da sam najzad pronašao veru – našali se #Mac. – U svakom slučaju, ako nas ne pretekne neka kataklizma, ne postoji nijedan razlog da se to ne dogodi.

– Mene uopšte ne zanima da živim predugo – prekide iznenada ćerka #Mac-ovo detaljisanje.

– I ja sam tako mislio kad sam bio tvojih godina, ili mlađi. Nervirao sam, tada samo drugove, a sada naše kumove Buđavog i Jazavca, govoreći da nameravam da živim četrdeset godina, jer, zaboga, čemu više? Snimiću nekoliko istorijskih rock albuma, napisati par književnih remek dela, spavati sa hiljadu žena i ubiti se. “Jedi govna, Maršal, pitaću te to kad napuniš četrdeset godina”, bunio se Buđavi. Trebalo bi ti da me ubiješ, jer, kao što vidiš, čak mi ni potomstvo nije bilo u planu. Oduvek preosetljivi @Torbac_, još kao tinejdžer, bio je zaokupljen idejom besmrtnosti. Sa njim sam polemisao tvrdeći da, bez smrti kao neminovnosti, život ne bi imao smisla. Samo bismo “krali Bogu dane”, nemajući podsticaj da se menjamo, napredujemo i stvaramo – rečju, da iskoristimo svoje vreme.

– Ti si, tata, još kao klinac, bio mešavina genija i idiota. Dobro ti je kum Buđa rekao da jedeš govna. S druge strane, upravo ono što si tvrdio #Torbac_-u ja sam htela da kažem tebi. Zamisli, živiš i živiš hiljadu godina, ne znaš više šta ćeš od sebe, a svi tvoji prijatelji umrli pre više od devet vekova!

#Mac je sa radošću prihvatao mudrosti svoje mlade ćerke, na koje je bio naviknut, bez imalo preterivanja, još od dana kad je progovorila. Za razliku od njega, koji je pričao  u osmom mesecu, ćerka mu je ćutala do trinaestog, a onda, na opšte čuđenje i divljenje, počela da izbacuje savršeno jasne, logične, sugestivne i stilski doterane misli. Bila je živi dokaz osnovanosti generativne gramatike Noama Čomskog, po kojoj je, najprostije rečeno, znanje jezika urođeno. U ranom detinjstvu rešavala je logičke probleme za koje niko nije znao ni da postoje. Kada je, na primer, #Mac, samo da bi je zasmejao, upotrebio stari vic, tražeći “koka-kolu bez limuna, a ako nemate bez limuna, dajte mi bez pomorandže”, sasvim ozbiljno mu je odgovorila: “To znači da ćeš dobiti sa limunom”.

Kako ste već mogli da primetite, Bundevica ga nimalo nije štedela. Imala je tri ili četiri godine, kada je, ulazeći u taksi sa svojom sedamnaest godina starijom sestrom od tetke, negodovala: “Onaj peder Mića pojede mi sve slatkiše!”. “Ko joj je taj Mića?”, slatko se smejući upita taksista. “Otac”, šeretski oborenog pogleda odgovori rođaka.

#Mac je uzvraćao najčešće tako što bi je olako blamirao u društvu, čime ju je ubedljivo najviše iritirao, naročito u nežnim godinama. Bila je tinejdžerka, kada su se, okruženi brojnim prijateljima, odmarali na plaži hotela Mariott u Hurgadi. Istežući se na ležaljci, nikad sazreli otac naglas se sladio kako će se udvarati mladoj Engleskinji u njihovoj blizini. “Jesi li lud, tata, pa ova je mlađa od mene?!”, usprotivi se ćerka. “Nije, čini ti se”. “Kako nije, vidiš da joj grudi tek pupe?”. “Jao, sine, nemoj paliti tatu!”.

I evo, dan po dan, godina po godina, došlo je vreme da sa njom raspravlja o najvažnijim temama.

– Odlično si se dotakla etičkih pitanja – nastavi @RoughMac. – Taj večni ili, recimo, nesagledivo dugi život u početku će biti dostupan samo izuzetno bogatima. To će dovesti do sasvim nove staleške podele, koja će sada ne samo raznim uzročno-posledičnim vezama, već i direktno uticati na život ili smrt. Bogata osoba neće više biti poželjna samo zbog toga što će svom partneru obezbeđivati luksuzan život, već život uopšte. Devojka koja se, kao u narodnoj pesmi, uda za sirotana, živeće desetinama godina, dok bivstvovanje one koja ščepa lovatora neće biti limitirano.

– Ona koja izabere čoveka kojeg voli živeće mnogo lepše.

– Nije isključeno. Ali, čak i da ljubav nije samo romantični ideal, da ne kažemo zabluda, proračunati će imati bezbroj prilika da isprave greške. Ako, pak, pogledamo naličje, pada mi na pamet prilično jeziva pomisao – kao što danas, zbog materijalnog blagostanja, neko trpi lošu vezu godinama, u budućnosti će se dešavati da je podnosi stolećima. I to pod gotovo nemogućom pretpostavkom da jači partner hoće da zadrži slabijeg. Jer, šta će ga sprečavati da isproba milion ljubavnica ili ljubavnika? Ako ti ovo deluje smešno, zapitaj se zašto nekome nisu dovoljni milioni pratilaca na Twitteru ili fanova na Facebooku. Takmičenje će poprimiti epske razmere. Sve dok se jednog dana ne shvati da sve to nema smisla, po počne potraga za pravom ljubavlju, još budalastijom i manje mogućom od današnjeg ideala – neće se tražiti večna ljubav do kraja života već večna ljubav do kraja večnosti.

– Hahhahahha.

– Pravi, vala, Savke ovu picu!

– Pravi, pravi… Nego, kad bi se ostvarili ti tvoji snovi, bolje reći noćne more, gde bismo svi stali? Mislim, kad niko ne bi umirao, na planeti bi postalo prilično tesno.

– Uviđaš probleme, zato s tobom i razgovaram. Kažu da, kad bi se pravilno upravljalo prirodnim resursima, na Zemlji ima mesta za bar sto milijardi ljudi, a sada nas nema ni sedam milijardi. U odnosu na večnost, trebaće vrlo malo vremena da se planeta popuni, ali tada ćemo uveliko biti spremni za naseljavanje kosmosa.

– Sve bolje od boljeg!

– Ne, zaista, bilo večnog života ili ne, pre ili kasnije moraćemo da se otisnemo u svemir. Ako budemo hologrami, sami ćemo biti svoji kosmički brodovi, kretaćemo se brzinom svetlosti. Doduše, samo ako to želimo, jer, kao hologrami, nećemo zauzimati nikakav prostor ni na Zemlji.

– Baš ludujem za tim da živim kao hologram.

– Osećaćemo sve kao da smo telesni. Mislim, ako se bojiš zbog seksa…

– Ima za ovim stolom onih koji više vole seks nego ja.

– Ne bežim od toga. Vođenje ljubavi će napredovati: uz apsolutnu iluziju fizičkog kontakta (što je sjajno), do njega neće ni dolaziti, pa će nestati i polno prenosive bolesti. Postaće važno kako sprečiti da seks postane čisto uživanje, pošto rađanje više neće biti uslov fizičkog opstanka rase. Ali, na duži rok, hoće, pošto će bez stvaranja novih individua doći do dekadencije, rekao bih čak degenerisanja, do apsolutnog egoizma, što je jednako pobedi zla. Nema sumnje da će razum i zdrav instinkt nadjačati, pa će se ipak rađati nova deca. Kako će to jedino biti moguće vantelesnom oplodnjom, genetske intervencije otkloniće bilo kakve greške pri formiranju i razvoju ploda. No, to će zapretiti nastankom novih fašizama…

– Dobro, tata, zašto si danas baš toliko zapeo o besmrtnosti?

– Ti znaš da nisam ljubitelj smrti.

– Nisam ni ja. Ali mi se sviđa baš ovakav život.

– Tako sam se i ja nekada davno osećao – setno reče #Mac, koji bi čitavu večnost bez razmišljanja menjao za još jedno svoje tinejdžersko doba.

– Tatice, hvala ti na večeri i na ovom lepom razgovoru… hahaha… Šalim se, stvarno je bio zanimljiv. Njegova suština me, ponavljam, ne zanima uopšte, ali ti umeš svaku temu da učiniš interesantnom. Nego, morala bih da pođem, čeka me cimerka.

– Nekada su i mene čekale cimerke – uzdahnu @RoughMac kada mu je ćerka, posle brzog poljupca i odgovora “Hoću” na obavezno “Čuvaj se”, već bila izašla iz picerije.

Nakon nemirnih snova, napornog radnog dana i intenzivnog druženja sa prijateljima i ćerkom, #Mac, u tišini svoga doma, nije iznenada postao razuman čovek. Stoga je, umesto da se odmara, nasrnuo na kompjuter.

@BiancaMistake se, u međuvremenu, totalno raspametila. Pisala je neke nebulozne statuse, trućala sa drugaricama o kojekakvim besmislicama, sve ne bi li sakrila očaj zbog raskida s dečkom, za kojeg je već bila ubeđena da će joj postati muž. Pošto je chat bio jedina normalna komunikacija sa #Bianca-om, #Mac je tim putem upita:

– Mogu li nekako da ti pomognem?

– kako bi ti mogao da mi pomognesh?

Osim što je, po običaju, pokazala bezobrazluk i okrutnost, izgleda da je zaboravila da se začudi otkud nekome ideja da joj je potrebna pomoć. @RoughMac smireno nastavi:

– Ja, naravno. Ne valjda tvoji takozvani prijatelji, koji ne primećuju ni da ti je teško, a kamoli da ti je strašno teško.

– a kako ti to znash?

– Znam ja svašta. I zašto si toliko željna da, još uvek mlada, baš svima budeš učiteljica i majka?

– neverovatno! sa tobom sam dozhivela prosvetljenje.

Veza je pukla. Izgledalo je kao da se, bez ikakvog nagoveštaja shvativši da #Mac-ov ESP doseže mnogo dalje ne samo od zapažanja njoj bliskih osoba, nego i od njenih sopstvenih saznanja o sebi, devojka obeznanila i onesvestila.

Iako se pribojavao da će, sada i zaista, ovo, u svakom smislu prelepo, stvorenje u potpunosti prekinuti kontakt s njim, junak naše priče u dubini duše znao je da neće. Ko zna na osnovu čega, bio je siguran da ju je rasplakao, ali već je video i kako ona, nakon što se malo smiri, koliko-toliko obriše suze i njih dvoje ponovo uspostave vezu, ponavlja onu neuverljivu priču o pivu prosutom po kompjuteru.

– jesi li tu? – nastavi #Bianca chat.

– Jesam. Mislio sam da si me ovog puta stvarno otkačila.

– zashto???

– Zato što ovoliko smaram.

– smarash? pa do sada sam plakala.

– Nikad mi nećeš poverovati, ali znao sam da plačeš.

– do sada nisam upoznala nikog ni slichnog tebi… nekog ko ima potpuni uvid u sve… chekaj.

Dok je čekao, #Mac se se seti da je, u današnjem commentu na #Bianca-inom wallu, njena očigledno sjajna drugarica izražavala oduševljenje zbog skore manekenkine posete rodnom mestu. Otprilike je trebalo da se vide posle dugo vremena. On ponovo pogleda ime te prijateljice na pomenutom postu.

– kazhem… – pokuša da nastavi @BiancaMistake.

– Ne mogu da verujem da, u ovakvom trenutku, četuješ još sa nekim.

– shto? da nismo mozhda malo posesivni? – nastavi lepotica slatkim detinjim svađalačkim tonom, koji je @RoughMac naprosto obožavao, ne samo kod nje, već kod svake svoje simpatije. – ne, stvarno, postoje prijateljice koje ne zasluzhuju da chekaju moj odgovor.

– Reci Ivani (neka se tako, za potrebe ovog romana, zove #Bianca-ina drugarica iz detinjstva) da ću te ja lično voziti u P.

– ahahahahaha. stvarno smo se ona i ja dogovarale o tome.

– Sedećeš na zadnjem sedištu, ja ću nositi kapu i neću progovarati.

– zashto kapu?

– Pa vozačku, da ne pomisli svašta.

– hahaha. neka misli ko shta hoce. niko nikada pre tebe nije brinuo o mojim osecanjima.

– Ni roditelji? – upita #Mac, ne bi li ublažio setni ton koji je, činilo se, počeo ponovo da zrači iz ekrana.

– roditelji da. oni su divni.

– I, hoćemo li se družiti?

– hocemo.

– Hoćemo li piti kafu?

– hocemo.

Oboma je trebalo da izgleda neverovatno obrt u razgovoru i, još više, akceleracija koju je, svakom rečenicom, pogledom na fotografije, a da ne govorimo o susretima, sa svim tim mirisima, drhtajima tela i jezom po koži, dobijao njihov odnos. Međutim, njemu sasvim sigurno ništa nije bilo neverovatno, već upravo očekivano. Tako je, po svemu sudeći, osećala i ona.

– mozesh li da kazesh za sebe da si dobar chovek?

– Ja sam sjajan čovek!

– onda sam ja najsrecnija zena na svetu! 

– Nikad te neću izneveriti.

Posle ove rečenice, @RoughMac je bio i više nego spreman da napravi katastrofalnu grešku. Rekavši joj da sačeka dok joj pošalje poruku u inbox, zapisao joj je brojeve svih svojih telefona, naglašavajući koji su tajni, a zatim dodao da može da ga zove u bilo koje vreme. Dok je ona čitala poruku, već mu je bilo jasno da on nikada neće naučiti da ne stiska papučicu za gas. I ne čekajući njenu reakciju, napisao je:

– Znam šta će dogoditi sutra ujutro. Probudićeš se, pomisliti: “Šta mi je sve ono trebalo?” i počećeš da me izbegavaš.

– necu.

– Hoćeš, ali nemoj.

– necu. samo me nemoj pritiskati.

Neka ide u pizdu materinu, opet je sve pogodio. Shvatajući da je ova noć možda bila i vrhunac njihove veze, više nije bežao od patetike:

– Trebalo bi da snimimo ovaj chat.

– zashto?

– Možda sada nisi svesna, ali mnogo divnog rečeno je noćas.

– svesna sam. i sve je vec snimljeno. tamo gde treba i odakle nikada ne mozhe biti izbrisano.