Status Deseti

 

Zoom

POSLEDNJA LJUBAV

Prekasno je da budeš moja prva ljubav, ali bi mogla da budeš moja poslednja ljubav.

– Šališ se? – upita #Mac, ne nadajući se previše potvrdnom odgovoru.

– Ozbiljna sam kao smrt – odgovori žena.

– Zašto mi to ranije nisi rekla?

– Ovo je moj način da izvršim samoubistvo.

– Samoubistvo?

Žena iz torbice izvadi pištolj i pruži ga @RoughMac-u.

– Pošto se sama ne usuđujem, ti ćeš to učiniti za mene.

– Neka te tata ubije – obrecnu se #Mac.

– Ali, ti moraš… Podmuklo sam te navukla i zarazila. Zaslužujem smrt.

– Niko ne zaslužuje smrt. Ako u tome i grešim, siguran sam da nisam ubica.

– Znam šta je u pitanju. Nadaš se da ipak nisi zaražen.

– Naprotiv, usrao sam se od straha.

Lica izobličenog od besa, pa stoga ne više lepog, žena udari jak šamar našem junaku i poče besomučno da mu gura pištolj u ruku.

– Pucaj, pičko! – dreknu odvratnim tonom.

#Mac se nije mnogo branio, budući da nije bilo nikakve šanse da nežne ženske ručice otvore njegove stisnute pesnice.

– U redu, jasno mi je da, možda zbog panike, možda zbog gluposti (jer si svakako mnogo glup kad zabijaš kitu u svako golo dupe koje ti se pokaže), ne sagledavaš celinu. Nije problem samo u tome što si verovatno zaražen. Seti se da si svršio u mene bez kondoma.

– Čekaj, ne sećam se da sam unutra…

– Ali se ja sećam, pijana i drogirana budalo. Za razliku od tebe, punog lošeg kokaina, ja sam šmrkala samo laktozu. Rodiću ti baš lepo dete. Možda će i ono, kad raširi virus na bezbrojne sladostrasnike, jednog dana preklinjati nekog za ono za šta ja sada molim tebe.

– Verovatnoća da si trudna je mala.

– Ne ako, kao ja, sačuvaš spermu pod idealnim uslovima.

Ovo, naravno, ostavi mnogo snažniji utisak na #Mac-a. Slika nedužnog deteta, zaraženog virusom čudovišne majke, čiji će geni možda nadvladati očeve, čineći i sâmo dete psihopatom, bila je zastrašujuća. Ipak, budući otac pištolj i ne pogleda.

– Kako će se samo lepo družiti naše dete sa tvojom ćerkom. Piće vodu iz iste čaše, deliti zalogaje… – pojača pritisak pomahnitala luda. – A da ne govorimo o tome ko će ih odgajati.

– Na klizavom si terenu. Za ovo bih već mogao da te ubijem.

– Kakav idiot! To sve vreme i hoću.

– A šta ako blefiraš? Mrtva ćeš se uzaludno kajati.

– Duhovit i kad je najteže. Iskreno, mnogo me zaboli za humor kod muškarca. Pokaži da imaš i ono što volim – muda. Tapni me kao muvu.

– Zašto sve to činiš i govoriš?

– Kako zašto? Svetim se. I uživam u tome.

– Kome se svetiš?

– Bogu.

– Ne možeš se osvetiti Bogu. Pitanje je je jedino zašto to pokušavaš preko mene.

– Pa ti si njegov miljenik, zar ne? – reče žena, motreći na svaki #Mac-ov pokret, u ovom momentu, videlo se, naročito zainteresovana za njegovu reakciju.

– O čemu pričaš?

– Znaš ti. Pomisli samo – od ljubavi Izabranog i Izabrane više nema ništa.

@RoughMac se skameni. Do sada je bio siguran da neće osvojiti #Bianca-u, ali još sigurniji da neće ni odustati. Odjednom se sve promenilo. Ubuduće ne samo da je neće juriti (proganjati, za šta je već bio optuživan od ljudi koji su znali šta se odigrava između njih dvoje), nego će pokušati da je nikad i ne sretne, bežaće od nje glavom bez obzira. Iako je nije lagao da želi mnogo više nego da spava sa njom, podrazumevalo se da ljubavni odnos bez seksa nema smisla. Za ljude širokog srca koji bi to da ospore, braniću ga da, na prvom mestu, njoj nije želeo život bez vođenja ljubavi.

– Ženo, uzmi svoj pištolj i gubi se odavde! – odsečno reče #Mac.

– I ne pomišljam na to.

– Dobro, onda ću ja otići.

Zbunjena ovakvom #Mac-ovom odlukom i njegovom odlučnošću uopšte, žena naglo odusta od svoje namere.

– U redu, ja odlazim – reče. – Pištolj ću ti ostaviti. Ubij sebe, bedni gubitniče!

Bez oklevanja ustade i krenu prema vratima koja su vodila iz apartmana. Desi se, međutim, nešto čudno – dok se udaljavala, sva njena ogavnost je nestala, poput pahulja stresenih sa kaputa. Bila je predivna, baš kao sinoć.

Ostavši sam, @RoughMac uze pištolj da ga isprazni. Izlišno, ispostavi se, pošto u njemu nije bilo nijednog metka.

***

Skoro svi, sem njega sâmog i ponekog dovoljno promišljenog, bili su ubeđeni da je #Mac bezrazložno depresivan, ali i prekomerno odgovoran.

U trenucima depresije, stenjao bi, uzdisao i pokušavao da formuliše rečenice, nenamerno držeći sagovornika u zabludi da će zaista nešto reći i stvarajući nesnosnu napetost. Želeo je nešto i da kaže, ali nije uspevao da od roja misli oblikuje jasne stavove ili bar pitanja. Obično bi se to završavalo tako što bi, u stojećem stavu, gotovo potpuno opustio mišiće, oslonio se glavom na zid i ćutao, čemu se kasnije podsmevao, govoreći da liči na Kaspara Hauzera. Druge, a naročito ćerku, time je toliko nervirao, da nisu bili voljni ni da se smeju njegovim docnijim šalama na sopstveni račun.

Osećajući se, nakon odlaska misteriozne žene, baš kako je opisano, bilo mu je nezamislivo da se se tušira, brije i oblači za predstojeći poslovni sastanak.

S druge strane, sat ga je neumoljivo podsećao na obaveze koje je preuzeo, obećanja koja je dao i novac kojim je plaćen, tako da su depresija i brige odloženi za kasnije. I evo ga kako, gurnuvši u privremeni zaborav pakao kroz koji je malopre prošao, u taksiju žuri Medison avenijom. Jeste da je godinama doživljavao, za sada umišljene, srčane udare, da je ređe “bolovao” od ponekog raka, sepse ili akutne upale pankreasa, da je čekao prvu pogodnu priliku da uradi analizu na HIV virus, ali bi se lekarskim pregledima po pravilu podvrgavao tek po obavljenom poslu.

Stigavši u ogromnu poslovnu zgradu (pomenutu u prošlom poglavlju), zaputio se u prostorije gde su ga, po Nulinim instrukcijama, čekali pregovarači. Ušavši i odmah instinktivno zapazivši previše opasne face za navodno poslovne ljude, ne stiže da to analizira, pošto mu se pogled zakova za ženu sa kojom je proveo noć. Stajala je u uglu prostorije, impozantnog držanja i gledajući pravo u njega, ovog puta obučena u tamnozeleni poslovni blejzer i istu takvu suknju, obuvena u braon cipele, ostavši verna (ne obazirem se na to da li vam je bitno, pošto #Mac-u i meni jeste) svilenim providnim čarapama.

– Ovo je @RoughMac – predstavi ga buldozima, od kojih su neki stajali, a neki sedeli u kožnim foteljama za velikim okruglim radnim stolom. – A ovo su moji saradnici.

Žena najzad reče i svoje ime, koje, radi vašeg i mog dobrog zdravlja, mora ostati tajna.

– Drago mi je – morao je #Mac da jede govna, ne iz straha, koji, iz čak i njemu nepoznatih razloga, nije osećao, već da bi ostavio utisak poslovne ljubaznosti. – Malo mi je čudno što ste vi ovde jedina žena.

– Tako mi je prijatnije.

– Ma ‘ajte!

Tada su se svi međusobno rukovali i upoznali. Zatim posedaše za sto, na koji #Mac stavi svoju akten tašnu i naizgled smireno poče da vadi fascikle i olovke iz nje, glumeći da ga ne zabrinjava što to niko drugi nije uradio.

– Da počnemo? – zapita naš junak, posle duge tišine, kojom su ostali pokušavali da stvore napetost.

– Ko vas je poslao na ovaj razgovor? – strogo upita jedan od prisutnih.

– Ne razumem pitanje. Pretpostavljam, isti onaj koji je ugovorio sastanak.

– Ništa nije zagovoreno. Obavešteni smo samo da će doći neko opasan, ko mnogo zna. Za nas niste i ne možete biti opasni, ali nas interesuje to što znate.

– U vezi čega?

– Sad ću ja da ti objasnim! – dreknu čovek, odgurnu stolicu unazad i agresivno krenu prema #Mac-u.

Međutim, njegov zastrašujući izraz lica naglo se promeni kad ga @RoughMac kao kleštima stegnu rukom za vrat i ludačkim, neprekidnim stiskom ga obori na kolena.

Svi ostali poskakaše i pritrčaše da oslobode čoveka, koji je, najpre bled kao krpa, nakon toga počeo da zeleni u licu, ali im nikako nije uspevalo da odvoje stisnutu šaku od grkljana. Interesantno je bilo, premda ne i #Mac-u, koji je to i očekivao, jer mu u suprotnom ne bi palo ni na pamet da tako reaguje, to što su svi posezali za njegovom podlakticom, a niko ne samo da ga nije udarao, nego ga nije ni hvatao za bilo koji drugi deo tela.

– Ako ga pustim, nema više glumatanja? – upita @RoughMac.

– Okej, okej – zagrajaše ljudi.

#Mac prezrivo odgurnu čoveka na pod i vrati se u svoju stolicu, a za njim, kao pod komandu, i svi ostali.

– Jeste li naoružani? – upita žena #Mac-a.

– Ne.

– Nemate pištolj? – nasmeši se ona.

– Imao sam u hotelu jedan prazan, koji je završio u reci Hadson. Rukovodio sam se rečima izvesnog Kamile: “Volim ja Ameriku, odmah bih se preselio tamo, al’ mi ne odgovara što je kod njih strog zakon”. Načuo sam da na posedovanje oružja bez dozvole u vašoj zemlji vlasti ne gledaju blagonaklono.

– Još smo netrpeljiviji prema teroristima – upade jedan od prisutnih.

– Vi mi izgledate kao da ste iz CIA ili NSA.

– Možda i jesam.

– Onda ste ili glupi ili mene smatrate glupim. Tajne službe su najveći svetski teroristi. Nego, zašto uopšte pominjete teroriste?

– U redu, bićemo otvoreni – nastavi žena, da bi se kasnije, bez nekog uočljivog rasporeda, i ostali uključivali u razgovor. – Ljudi koji su vas preporučili nama rekli su da ste Srbin sa jakom poslovnom mrežom na Kosovu. Nakon toga, anonimno smo obavešteni da ste opasan terorista. Po nama, te dve informacije ne isključuju jedna drugu, naprotiv. Ali, način na koji ste malopre postupili razlikovao se od onog što se od teroriste očekuje. Niste reagovali kao podmukla osoba, sračunata da u najpovoljnijem trenutku nanese najveću štetu, već kao bez osnova napadnuti čovek od integriteta.

– Iskreno, pojma nemam o čemu pričate.

– O vašem članstvu u moćnom udruženju, koje se navodno bori za pravdu.

– Mislite na Advokatsku komoru? – šalio se #Mac.

– Mislim na monumentalnu tajnu organizaciju, koja lako prevazilazi paradoks istovremenog posedovanja sveobuhvatne moći i nedostatka bilo kakvog dokaza o njenom postojanju. Gotovo da i ne ostavlja tragove, čak joj ni ime ne znamo. Nailazimo samo na nekakve nagoveštaje, možda i namerne.

– Pustimo ezoteriju. Nego, ulagali biste baš na Kosovu?

– Naravno. Vi ste nacija u izumiranju, a oni u nastajanju.

– Zašto sam onda ovde ja, a ne neki Albanac?

– To nam vi objasnite.

– Da bih vam ja to objasnio potrebna su dva uslova: da i sâm znam zašto, a ne znam; kao i da hoću da vam objašnjavam, a neću.

– Vi ste, naravno, svesni da je moguće da i ne izađete odavde.

– Svakako, poput bilo koga od nas. Ovaj vaš živčani od malopre najbolji je dokaz za to. Osim toga, postoji jak razlog što mi se nagon za opstankom iznenada smanjio. Možda vi, gospođo, pretpostavljate na šta mislim?

– Otkud vam ta ideja?

– Delujete mi kao neko ko rado deli svoje probleme sa drugima.

– Dobro, ponašajmo se kao da smo se tek sada upoznali. Šta ste hteli da nam ponudite?

– Vaš poslovni partner, a moj klijent, i vi doveli ste me u neprijatnu situaciju. Mislio sam da ste već zainteresovani za nešto konkretno, a da ja treba da vam objasnim koliko je to, ili, da ne budem preskroman, kako je to pravno izvodljivo. Ja sam advokat, a ne PR menadžer. Ne znam zbog čega, ali, iz razgovora sa mojim vlastodavcem, zaključio sam da vas posebno interesuje turizam, a nisam ni turizmolog. Čak iako me prihvatite kao pravnika, donekle poznajem srpske zakone, ali kosovske baš nikako.

– Veliki nesporazum. Imamo neograničen broj advokata, interesuju nas moćni ljudi, koji mogu da nam donesu konkretnu i veliku korist. Posebno ako su visoko pozicionirani u društvima iz senke, tačnije iz mraka, kakvo smo maločas pomenuli.

– Uporni ste.

– Možda smo obrnuli stvar. Moguće je da i niste član te organizacije, nego da vas oni pritiskaju, progone, ucenjuju, reketiraju. U tom slučaju, nudimo vam zaštitu. Zaboga, iza nas stoji američka vlada.

– Da definišemo: vi, koji ste toliko nestvarni da vas verovatno samo sanjam, nudite mi zaštitu od nepostojeće sile.

– Sada ste vi uporni. Za početak, dajte nam samo naznaku o kome je reč.

– Prvo, to o čemu pričate ne postoji. I drugo, neću da vam kažem ko je taj ko ne postoji.

– Ne interesuje vas nagrada?

– Interesuje me nagrada od mog klijenta. Čuli ste za advokatsku etiku?

– I, dakle, posredno nam potvrđujete da je ta organizacija stvarna.

– Naprotiv, neposredno vam potvrđujem da je moj klijent, koga i sami znate, stvaran.

– U redu, pomenuli ste turizam. Sigurno biste, kad je vaša zemlja u pitanju, apostrofirali i poljoprivredu. Nas, međutim, zanima brz i visok profit. U vašem regionu već imamo veliki broj turista u vojnim uniformama, a i njih bi da što pre povučemo. Poljoprivredni proizvodi koje dobijamo sa Kosova i iz Srbije usrećuju ljude, a time i nas, ali oni se uzgajaju u Aziji. Recimo da nismo nezainteresovani za rude sa vašeg područja. Međutim, ono što stvarno želimo su jake trgovačke pozicije za robu koja prolazi kroz zemlje u kojima ste vi uticajni.

– Pođimo od vaše pogrešne pretpostavke da sam faca u organizovanom kriminalu, a ne advokat. To bi značilo da već kontrolišem puteve droge, urana, nikla ili ko zna već čega. Ako je tako, koji je je moj motiv da vam to prepustim?

– Novac. Bolje vam je da nam prodate ono što posedujete, nego da vam to silom oduzmemo.

– Zašto pregovarate o kupovini nečega što već možete da otmete?

– Jaki su oduvek tako radili. Najpre se proba pregovorima, a ako to ne uspe, pustimo sa povodca one koji ne samo da misle da se silom više postiže, nego bi silu svakako primenili odmah, jer u nasilju uživaju.

– A ako, u tom morbidnom komandnom lancu, postoji neko sa višim činom od vas?

– Mislite na organizaciju čije postojanje poričete?

– Ne mislim, ali pretpostavimo da mislim.

– To je bar jednostavno. Prilagodimo se i slušamo jačeg od sebe.

– Nisam blizak sa jačim ni od sebe, a kamoli od vas. Pobedićete me sigurno, ali tek pošto primenite silu. Iz toga sledi da, za sada, ove pregovore smatram preuranjenim. Doviđenja – naglo završi #Mac, brzo ustade sa stolice i krenu ka vratima.

– Čekajte, ne možete tek tako da odete.

– Zašto da ne?

– Mi smo vam samo predočavali opcije. Nismo rekli da tako mora da bude.

– Mislite da još postoji nešto o čemu možemo da razgovaramo?

– Ne mislimo, nego smo sigurni da ima mnogo nedorečenog i neizrečenog.

– Onda me obavestite o vremenu i mestu nastavka.

– U redu. Recite nam samo kako da vas obavestimo.

– Neko od vas će se već setiti kako – reče @RoughMac gledajući u ženu, a zatim izađe.

***

U kasno popodne tog dana, nazva ga Nula da ga upita o toku razgovora. Kada mu #Mac odgovori da još uvek ne pretpostavlja ni o čemu se zapravo pregovara, Nula se prijatno iznenadi:

– Uspeli ste da potrošite čitav dan, a da još i ne započnete radni deo. Svaka čast! Prevazišli ste moja očekivanja.

– Na žalost, ne mogu da vam uzvratim komplimentom. Gotovo sve u vezi sa vama podseća me na odvratnost života. Istini za volju, događaji i likovi oko Kruga asociraju me i na ono najlepše u životu. Pomalo mi ličite na koitus: ume da bude sladak kao med, ali može da vam se i zgadi od njega. Da nema uzbuđenja, ostale bi samo ružne genitalije i neprijatni mirisi. Osim toga, kao i vi, seks zna da bude opasan, pa i koban.

– Mogu samo da naslućujem šta vam je na pameti, ali je vaš opis svakako duhovit.

Junak naše priče dobro je znao o čemu govori. Po završetku telefonskog razgovora, najzad je mogao da se nesmetano prepusti ružnim mislima o svojoj budućnosti.

Od samog početka avanture zvane Status, @BiancaMistake podsećala ga je na njegovu prvu ljubav, sada udatu za njegovog bliskog prijatelja. I nju je zavoleo čim ju je prvi put ugledao, u šestom razredu osnovne škole. Bila je očarana romanom “Prohujalo sa vihorom”, ali još uvek nije gledala istoimeni film (tada to i nije bilo tako jednostavno, pošto su se filmovi gledali samo u bioskopima, a ona se, za razliku od njega, nije mnogo i često udaljavala iz njihovog malog mesta, u čijem kinu su tada prikazivani mahom špageti vesterni, kung fu akcije i erotika najnižeg ranga). Stalno je tražila da joj #Mac prepričava film, neizmerno uživajući u tome i zamišljajući sebe kao Scarlett O’Harru. A njemu se baš sviđao Rhett Butler. Stoga je još vatrenije maštao o njihovoj tajanstvenoj i romantičnoj vezi, dok ona nije pokazivala ni naznaku entuzijazma u tom pravcu. Sledeće tri godine, njihovi emotivni putevi su se razišli, delom zbog njene nezainteresovanosti, ali i iz razloga njegove veoma rano ispoljene seksualnosti, zbog koje se već tada upustio u brojne veze, često u više istovremenih i isprepletanih, ali osećanjima veoma siromašnih. Krajem osmog razreda, iznenada se ludo i neizlečivo zaljubila u njega, a on smesta ponovo u nju. Njihovi poljupci i milovanja oboma su bukvalno oduzimali dah, tako da je za njega svaki kasniji čulni doživljaj u životu bio tek bleda senka tadašnje slasti (nije greška u kucanju, ne mislim na strast, za takvo ljubavno ludilo preblag izraz). Međutim, imali su nepomirljive temperamente. On je bio postojan i racionalan, a ona poput divlje ždrebice. U život je preslikala odnos Skarlet i Reta, pa se samo u problemima osećala romantičnom. Bezbroj puta su raskidali, a on je uvek iznalazio beskrajno kreativne načine da je iznova osvoji. Zbog njega je došla na prag psihoze, ako ga nije i prekoračila, a on je epski tugovao uvek kada su bili razdvojeni. To mu, kao ni u vreme neizmerne ljubavi prema #Bianca-i, nije smetalo da se istovremeno provodi sa drugim devojkama, između ostalih i sa njenom mladom tetkom. O tom čudesnom stvorenju, svojoj prvoj ljubavi, pisao je roman “Moja Džuli Kristi”, baš kao što je #Bianca glavni ženski lik u ovom romanu koji ja pišem o njemu.

Zaljubivši se u vama dobru poznatu manekenku, odmah ju je, na negodovanje svih koji su mu mislili dobro, prozvao “Moja poslednja ljubav”, znajući da posle nje više nijednu ženu neće voleti. Lice tog pojma bilo je izraz njegove nade (koja mu ni za onu stvar nije trebala, ali, jebi ga, postojala je) da će sa devojkom za kojom je tako munjevito izgubio glavu dočekati kraj života. Naličje, pak, predstavljalo je njegovo čvrsto uverenje da neće uspeti da osvoji njeno srce, posle čega će, smatrao je, biti već odavno potrošeno vreme da se ponovo zaljubi. Ko je od onih koji sa ga optuživali za “bujnu maštu” mogao čak i da sanja da će @BiancaMistake i bukvalno postati njegova poslednja ljubav – da će ga, u blistavom hotelu na Menhetnu, zapanjujuća lepotica zaraziti opakom bolešću, verovatno ga osudivši na smrt, ali u svakom slučaju osujetivši svaku njegovu nameru da sa #Bianca-om ostvari intimnu vezu. Hteo je da trguje sa Bogom, zahtevajući “samo nju i nijednu drugu”, a ovaj mu je dao “nijednu drugu”.

Srećom, u životu nije imao dve, već tri velike ljubavi. Između Prve i Poslednje, dogodila sa Prava, plodonosna. Trajala je šesnaest godina. Za to vreme, #Mac je završio fakultet, predano se bavio sportom, sâm komponovao desetine, a u tandemu sa @TorbacJr-om stotine pesama, napisao roman pod imenom (gle čuda!) “Divno uzalud”, na misteriozan način anticipirajući događaje koji su ga sada snalazili, uključujući ljubavi i izdaje, opasnosti i prelepe avanture, moćna tajna društva i manipulacije, večnu koegzistenciju suprotnosti… Tokom te, da tako kažemo – srednje, ljubavi, počeo je da radi kao advokatski pripravnik, oženio se, zaposlio u javnom tužilaštvu, pokrenuo brojne i raznovrsne privatne bisnise, uspešno ratovao protiv režima, dobio ćerku – Vrhunsku ljubav, čak se i srećno razveo. Dozvoljavam sebi ironiju, jer ona ne uspeva da ugrozi dubinu i suštinu ove životne romanse, koju je #Mac najkraće objašnjavao Strindbergovom rečenicom, otprilike ovakvom: “Da se Romeo i Julija nisu ubili, sigurno bi se razveli”.

Tri ljubavi, tri romana.

@RoughMac je nastavio da se divi krugu koji se zatvorio, izjednačavajući njegovu prvu i poslednju ljubav i time ga vraćajući na početak. #Bianca je takođe bila neukrotiva i nepredvidiva, nenadano je nestajala, da bi se opet pojavila moćna kao rimska legija, bila očajnički žedna ljubavi, a tako neustrašivo i neshvatljivo je odbacivala, nevešto prikrivajući užasnutost životom i time kao magnet privlačeći viteze da je zaštite. Da, upravo tako – bila je neodoljiva.

Poredeći se sa svojim uzorom Jaggerom, za #Mac-a je devojka koju je prvu voleo bila njegova Bianca, žena sa kojom se oženio i dobio potomstvo – njegova Jerry Hall, a poslednja ljubav #Bianca – jednostavno #Bianca. Smešeći se zbog ovakve konstrukcije, utonuo je u san.

Probudili su ga nežni poljupci po čitavom licu. Pred njegovim očima, koje su se lagano otvarale, postepeno se ukazivala žena sa kojom je proveo poslednja dvadeset četiri čudesna, divna i užasna, sata.

– Ništa ne brini – prošaputa ona. – Sve što ti od sada budem rekla biće samo lepo. Prvo, nisam udata. Drugo, nemam sidu. I treće…