Status Jedanaesti

Rotate Counterclockwise

SVE ŠTO ZNAM JE NIŠTA

U stvarnosti, ti si samo san. Ali, u mojim snovima, ti si stvarna.

– Otkud ti? – zaprepašćeno upita #Mac.

– Došla sam da se volimo – odgovori žena.

– Čekaj, stvarno nemaš sidu?

– Ne budi prozaičan. Nisam ovde da se tucam s tobom, tu sam da ostanem.

– Na žalost, nemoguće je. Pripadam drugoj.

– To je ono treće što sam htela da ti kažem: Ja sam #Bianca. Zar me ne prepoznaješ?

Našem junaku ništa nije bilo jasno. Osim, naravno, da ova žena nije #Bianca.

– Kakva je to ludost?

– Navodno me voliš, a ne vidiš ništa osim spoljašnosti. Zar ti srce ne govori da sam to ja?

– Izlazim iz ove glupe igre.

– Ne moraš ništa da razumeš, samo me zagrli.

Žena nestvarno nežno obavi ruke oko #Mac-ovog vrata i leže mu na grudi, mazeći se o njih kao mače.

– Dobro, dobro… – ne izdrža @RoughMac. – Stvarno me zanima objašnjenje.

– Ovaj izgled sam navukla na sebe kad sam stigla u Njujork, pokušavajući da pobegnem od svega. Znala sam da od toga nema ništa čim su mi javili da dolaziš za mnom. Očajnički sam zaželela da najzad budemo zajedno.

– Zaista ne želim da te povredim, ali… Jesi li dobro?

– Ne brini, nisam luda.

– Nisi? Hajde onda da vidimo šta je sada Krug smislio. Seliš se iz tela u telo?

– Ne pokušavaj da me uveriš da je to za tebe nešto novo.

– Nipošto. U obličju @RoughMac-a trenutno boravi moj pas Džek Denijels, a staro ja pokopano je sa mojim neprežaljenim ljubimcem.

– Umesto da ironišeš, priseti se kako si sebi objasnio nestanak Maja?

– Nikako.

– Ma da.

Iako svestan da ga samo vulgarna znatiželja održava u besmislenom razgovoru, ovo ženino “ma da”, izgovoreno na njemu dobro poznati, preslatki način, neugodno ga podseti na devojku koju je voleo.

– A kako se to Hrist “uzneo”? – nastavi žena.

– Pojma nemam.

– I, kao, ne interesuje te?

– Ne.

– Šta znaš o reinkarnaciji?

– Osim onoga šta se pod tim podrazumeva, ništa.

– Pa dobro, šta ti uopšte znaš? – smejući se upita žena.

– Ništa.

Sada se na njenom licu pojavi začuđenost i uzbuđenost. #Mac to dobro uoči, pošto se naglo pridigla iz njegovog naručja.

– Šta je to Ništa? – upita.

– Suprotno od Sve.

– I isto kao Sve, zar ne? – bez vidnog uzroka usplahiri se ona.

– Kako Ništa i Sve mogu biti isto? – iskreno se začudi @RoughMac.

– Ti mi objasni.

– Nema tu šta da se objašnjava. Sve što znam je ništa.

– To, to, to me zanima – kao da je padala u trans. – Šta je to Ništa?

Pomalo gubeći strpljenje, #Mac odbrusi:

– To je ono što mi je znameniti slikar Ćosa, pokoj mu duši, jednom rekao i što često ponavljam: “Ne znam ništa k’o kurac”.

Najzad shvatajući šta je #Mac hteo da kaže, pri čemu naš junak nije imao ni predstavu na šta je ona do tada mislila, žena se smiri.

– Tužna sam što tajne ne otkrivaš čak ni meni – reče.

– Ne krijem ništa, za razliku od tebe.

– Na šta misliš?

– Pa na tu sitnicu: Ko si ti, bre, ženo?

– Ti o meni ionako znaš sve, verovao da sam #Bianca ili ne.

– Naravno da ne verujem, a mislim da nisi lujka, tako da sad tek ništa ne shvatam.

– Ako već ne želiš da brzo odmičemo sa saznanjima, pretvaraću se da je neophodno da ti pripovedam. Nisam sa Zemlje; niko iz Kruga nije. Došli smo ko zna kada i iz meni neznanih razloga ostali na ovoj planeti. Možda zato što smo smrtnici, kao generalno i vi, ali, za razliku od nas, na Zemlji postoje izuzeci. Nije ih čak ni malo. Tajnu besmrtnosti, međutim, još nismo otkrili. Budući da nikada i ni od čega ne odustajemo, pogotovu od toga nismo. Kad si ti rođen, Krug je shvatio da je nadomak Tajne, a kad si nam dao znak, znali smo da se potraga bliži kraju.

– Pretpostavljam da nemaš nikakav dokaz za tu priču?

– Znaš li zašto smo danas uopšte pomenuli Kosovo?

– Upravo zbog onoga što ste naveli kao razlog.

– Ne budi smešan. Time što nas tamo navodno interesuje raspolagali smo još za vreme Tita. Hteli smo da ti nagovestimo nešto što ćeš lako rastumačiti.

– Nikakav nagoveštaj ja tu nisam video.

– Pošto tvrdiš da ne znaš ništa, dobri su izgledi da ćeš to reći i za kosovske freske.

– Tek o freskama nemam blage veze.

– Nikad nisi čuo za Raspeće iz Visokih Dečana?

– Je li ono po nečemu posebno?

– Na fresci naslikanoj 1350. godine prikazani su svemirski brodovi. Uveri se i sâm.

Žena priđe nevelikom radnom stolu, naslonjenom na deo zida ispod prozora spavaće sobe #Mac-ovog apartmana, na njemu pokrenu laptop iz sleep moda i uslužno ga donese do kreveta junaka ove pripovesti. Otvori mu brojne internet stranice sa prikazima pomenute freske. I zaista, u njenim gornjim uglovima nalazili su se leteći objekti, koji nesumnjivo nisu imali veze sa pravoslavnim ikonopisnim kanonima.

@RoughMac-a skoro je nemoguće zapanjiti, pa se to nije desilo ni ovog puta. Bio je, međutim, veoma zbunjen. Pogotovu što njegovom umu i duhu nimalo nije bila strana mogućnost da razgovara sa jednom vanzemaljkom.

– A sada, hoćeš li tvojoj #Bianca-i da otvoriš srce? – mazno upita žena.

– Tebi sam ga već odavno otvorio – odgovori #Mac.

– Uputi me bar u obrise znanja.

– Rekoh ti već da ne znam ništa.

– Ne znaš ništa ili znaš Ništa?

– Nije mi jasan smisao te dosetke.

– Kaži mi, kaži… – ponavljaše uporno lepotica kad bi dolazila do daha, jer je već strasno i neodoljivo ljubila #Mac-a.

– Žao mi je, ljubavi, zaista ne znam – jedva uspe da prozbori on. – Ne mora da traje večno… Dovoljan je i ovaj trenutak…

Žena se zakikota slatko kao devojčica.

– Ne mogu da verujem. Ti stvarno nikada nećeš odrasti. Zar si zaista pomislio da sam ja #Bianca?

@RoughMac je uistinu nalikovao naglo probuđenom dečačiću.

– Zapravo, jesam – tužno reče on.

– Nije ti bilo čudno što sve vreme govorimo na engleskom?

– Govorimo li? – podsmevao se sebi.

– U naručju si osećao nju, a ne divljakušu koju si noćas onako besomučno jebao? Tačnije, od koje si bio jeban do svanuća?

– Ne znam. #Bianca-u još nisam ni zagrlio.

– Kako si zamišljao da će izgledati kad do toga dođe?

– Kao da nas nikakva sila više neće razdvojiti.

– Pa je li bilo tako s nama?

– Ni približno. Samo sam se raznežio.

– Ličimo li nas dve na bilo koji način?

– Odgovoriću ti ovako: ona je povetarac, a ti oluja.

– Čoveče, znaš li ti uopšte u koga si zaljubljen?

Dok je #Mac, pritisnut stidom i besmislom, sve više tonuo u jastuk, žena mu nekom čudnom silom privuče pogled na njene ruke. Gladila je prsten, koji lagano zarotira oko domalog prsta. Na njemu se ukaza ugravirana nula.

– Otkud ti Nulin prsten? – prenu se @RoughMac.

– Moj je godinama.

– Nemoguće. Nula ga je nosio pre nekoliko dana.

– Nisi me razumeo. Ovo je moj Nulin prsten.

– Kako ti misliš?

– I ja sam Nula.

– Znači, ima vas više?

– Tačno, ali samo pet. Uvek toliko.

– Zašto baš pet?

– Svaka Nula upravlja jednim kontinentom.

– I svi ste ravnopravni?

– Baš tako.

– Ko vam je vođa?

– Iz Kruga niko.

– A izvan njega svetski moćnici. Neki više od ostalih?

– Upravo obratno – mi smo njihove gazde. Najveće svetske sile vuku poteze koje mi zamislimo, a da njihovi čelnici ne znaju ni da postojimo. Jednostavno, mreža koju smo pleli hiljadama godina funkcioniše tako da se naše namere iz nebrojenih izvora slivaju u mozgove političkih, ekonomskih, kulturnih i svih drugih lidera, ostavljajući ih u ubeđenju da sprovode svoju volju.

– Ako si me malopre obmanula, ne znači da će ti to uvek poći za rukom. Vaše manipulacije nisu mogle trajati hiljadama godina, kako kažeš. Nula mi je rekao da je Krug nastao tokom Drugog svetskog rata.

– Plava Nula, da ti olakšam; ja sam Crvena. Nije te lagao, ali to je samo njegovo mišljenje, koje ne delim.

– Zar svi nemate isto mišljenje?

– Nikako. Naša snaga proizilazi upravo iz različitosti. Samo smo mi u krugu, dok svi ostali grade piramide moći. Zato su Templari izmislili bankarstvo, a mi demokratiju, bez koje bi novac cirkulisao u krajnje ograničenim okvirima. Naravno, mi smo tvorci i bankarstva, pošto smo stvorili i uništili i Templare, ali to je vrlo duga i komplikovana priča. Suština onog što govorim sada je da istinska moć proizilazi iz poštovanja načela Univerzuma, koja su protivrečna i međusobno suprotstavljena, ali se harmonizuju baš zato što jedno drugo ne isključuju. Dok lakomisleni pokušavaju da stvore haos, kako bi zavladali zavodeći Red, mi se povinujemo Haosu, baš kao što se iskusan plivač ne davi savlađujući vir, nego isplivava zato što mu se prepušta.

– Siguran sam da bi se Haos snašao i bez vas.

– Na šta ciljaš?

– Ako se treba prepustiti haosu, koja je vaša uloga u tome? Učite ljude da se prepuštaju?

– Da, i to, ali i eliminišemo svaki pokušaj uvođenja reda.

– Kakva je vaša korist od toga?

– Pronalaženje univerzalnog principa po kojem sve funkcioniše samo od sebe.

– Pronalaženje kao naučno istraživanje?

– Ne, nego pronalaženje kao arheološko otkriće. Samo što mi ne prekopavamo zemlju, nego duh. U njemu već postoji odgovor.

– Ostavljajući po strani to što hipotezu smatrate aksiomom, primećujem da funkcionišete kao veoma uređen sistem. Ne bih rekao da je to prepuštanje haosu.

– Pošto se svaka odluka pet Nula donosi konsenzusom, nikad se ne zna kakva će ona biti. To je naš doprinos Haosu.

– Jasno mi je da kad odluku, koja, sudeći po vašoj kvazi-logici, može biti i sumanuta, jednom donesete, nastojite da je sprovedete u delo.

– Radije bih rekla da je obavezno sprovodimo.

– To utiče na nečije živote.

– To utiče na svačiji život.

– Ko vas je za to ovlastio?

– Ne tražimo ovlašćenje. Radimo šta hoćemo naprosto zato što možemo.

– I nema nikog iznad vas?

– Samo dve stvari: unutrašnjost i spoljašnost Kruga.

– A to su?

– Ništa i Sve. Sve je Univerzum, a Ništa ono za čim tragamo. Postizanje apsolutnog ništavila je uslov da se oslobodimo zabluda koje je vreme nataložilo u nama.

– Nestalo bi i znanje.

– Znanje je najveća zabluda.

– I šta bi bilo to vaše Ništa?

– Pravo pitanje je ko će prvi postati ili je već Ništa.

– Neko iznad svih Nula?

– Tačno. Neko ko će eksplodirati i razneti krug u bezbroj čestica, večno povezanih između sebe.

– To se već desilo, ako prihvatamo teoriju Velikog praska.

– Da, samo što bi se sada umesto Materije raspršilo Biće i spojilo se sa Vaseljenom, nastavljajući da živi u harmoniji i neprolaznosti.

– Po čemu se to značajno razlikuje od nirvane?

– Postizanje nirvane bilo je jedan od ključnih razloga zbog kojih su naši preci odlučili da ostanu na ovoj planeti.

– Čekaj, mislio sam i da je tvoje vanzemaljsko poreklo deo zajebancije.

– Nije, jer ja zaista mislim da je Krug proizvod više civilizacije, a ne jednog genijalnog čoveka, makar to bio i Tesla.

– Misliš, a ne znaš?

– Tako je. Kad si već pomenuo nirvanu, nisi li ti Bodhisatva koji svesno izbegava da dostigne nirvanu? Misliš da ćeš tako pomoći čovečanstvu?

– Nisam ja taj vaš Ništa, izludeh od ponavljanja.

– A ja sam baš ubeđena da si ti ta Belina unutar svih pet krugova, koje su tektonski poremećaji razdvojili i koji prirodno, kao razorena porodica, kao rastavljeni ljubavnici, teže da se spoje u jedan veliki, blistavi Krug.

– U Pangeu, superkontinent?

– Vidiš da znaš.

– Znam ponešto, istina je – nasmeši se #Mac. – A sada mi je jasno da ćeš, ako te o tome priupitam, prisvojiti i olimpijske krugove za svoje opskurno društvo.

– Ne možemo da prisvojimo nešto što je naša tvorevina.

– Ovog trenutka pade mi na pamet da o svemu što mi se događa u poslednje vreme jednom napišem roman. Da ne bismo, u tom mom budućem delu, mnogo gnjavili čitaoce, prekinućemo sa razglabanjem. A šta čitaoce najviše interesuje? Seks, naravno.

– Rekla sam da nisam došla na seks.

– Pa dobro, bar jednom sam imao priliku da spavam sa Nulom lično.

– A mene je kresao niko drugi do Ništa.

– I kako je bilo?

– Ništa naročito.

***

Sledećih nekoliko dana, Crvena Nula i #Mac uživali su u Njujorku naizgled oponašajući Diane Keaton i Woodyja Allena u njegovim najlepšim filmovima. Šetali su Upper East Sideom i Central Parkom ćaskajući, često zastajkujući i zaljubljeno se smejući. Radili su “ništa naročito” gde god bi stigli – na zadnjem sedištu limuzine, u skrovitom delu parka, biblioteci, pa čak i ponovo u apartmanu Gansevoorta. Pričala mu je da će Krug, u okviru tog hotela, uskoro otvoriti prestižan klub, a on se pitao ima li ičega na svetu čime se njihova čudnovata družina ne bavi. Odlazeći kasnije u Veliku Jabuku, video je da ga nije slagala. Krajem te godine zaista je proradio tipični njujorško-snobovski klub Provocateur, u kojem se rado provodio, tim pre što je “neko” uvek volšebno plaćao njegove račune. Sedeo je u separeima u kojima se jedno mesto za jedno veče rezervisalo po ceni od dve do deset hiljada dolara, čašćavao poznanike, a naročito poznanice šestolitarskim bocama Cristal šampanjca, od kojih je svaka koštala trideset hiljada dolara, pa mu nimalo nije bilo teško da impresionira i zloupotrebi stravično lepe konobarice, na štiklama visoke gotovo dva metra. Iako više hedonista, postajao bi halapljiv, što je smrtni greh, ali nikad nisam ni prikrivao njegove brojne mane. Čisto zabave radi, namerno je piljio u Princa (koji je upozorio vlasnike da niko ne gleda u njegovom pravcu, što su konobari i doslovno slepo poštovali), isprovociravši sjajnog muzičara da ubrzo napusti klub. Zapanjila ga je, u prijatnom, dakle perverznom smislu, stvarna veličina zadnjice Kim Kardashian, čije se enormne dimenzije, čak ni na fotografijama koje su slavile njenu guzu, nisu naslućivale. Tihi, skromni i ljubazni Justin Timberlake bio mu je najsimpatičniji.

No, vratimo se u april 2009. godine. Poslednje večeri pred #Mac-ov povratak kući, neobični par zabavljao se na koncertu Dave Matthews Banda u Madison Square Gardenu. Oprostili su se te noći poput dvoje tinejdžera, a ne kao jedna od najmoćnijih žena sveta i kontroverzni advokat za kojeg je bila zainteresovana neuhvatljiva internacionalna, da ne kažemo interplanetarna, tajna i tajanstvena organizacija.

– Šta znači tvoje ime Milan? – upita žena.

– U korenu ima reč “mio”.

– Nomen est omen. Zaista si mio čovek.

– Voleo bih da te ugostim u Beogradu.

– Na žalost, to je neizvodljivo.

– Zašto?

– Dve Nule nikad ne smeju da budu zajedno na istom kontinentu.

– Ni to mi nije jasno.

– Bili bismo ugroženi. A sve Nule mogle bi da rizikuju da se nađu na jednom mestu samo kad bi Tajna bila otkrivena, jer bi odmah zatim nestale u beskraju, gde opasnosti više nema.

– U tom slučaju, kad te budem vodio da igraš po srpskim kafanama, poslaćemo evropskog Nulu na izlet u Ameriku.

Žena se pomalo tužno nasmeši.

– Stalno zaboravim da te upitam: otkud ti engleski akcenat?

– Ja sam Engleskinja. Pravilo je i da Nula ne može da bude sa kontinenta kojim upravlja, da bi se raskinule veze sa porodicom i najboljim prijateljima. Plava Nula je, inače, Egipćanin. I uvek se sve Nule sele kao civilizacija, na Zapad.

– Biću možda optužen kao rasista i seksista, ali uvek su me, ko zna zbog čega, naročito uzbuđivale tamnopute Engleskinje.

***

Naravno, @BiancaMistake nigde nije ni odlazila.

Vrativši se u Beograd, #Mac je imao više vremena za gubljenje vremena. Osim kafane, za to su mu bili najdraži Facebook i Twitter. Tamo je najpre zapazio da se, u kasnijim komentarima na svoj status u kome je rekla da se seli u Njujork, #Bianca podsmeva sebi, u smislu: “Baš sam ti ja za to”, ili narodski: sedi di si jer i za di si nisi.

Ono što ga je neprijatno iznenadilo bilo je da se lepotica propila. Imala je profil pun fotografija iz noćnih provoda na kojima su je prijatelji tagovali, gde su joj oči bile izbuljene, maskara pomalo razlivena, a obrve nalik pacovčićima. Čak je, povodom toga, i sama primetila: “ne vidim na shta lichim dok ne pogledam svoje fotografije. zashto mi neko ne kazhe da pochupam obrve?”.

Malo je radila i žalila se da je bez novca. Na jednom piktorijalu, omršala i obučena u belu lanenu haljinu, izgledala je kao iz filma Leptirica.

Srećom, bližio se Belgrade Fashion Week, pa je morala da se vrati u formu.

Za tu priliku #Mac joj je spremao iznenađenje.