Status Šesti
Ctrl + X
NULTA ZAPOVEST
Šta je savršeno? Ništa! – reče Ništa.
Naredivši momku koji je ušao u sobu da pazi na #Mac-a i da, ni po koju cenu, ne dopusti da ga Nula vidi, Starac uplašeno istrča napolje. Međutim, čim je otvorio vrata, začuo se mističan i hipnotički glas, divan bas impresivniji čak i od James Earl Jonesovog, ako je to ikako moguće.
– Želim da upoznam @RoughMac-a – reče, po svemu sudeći, Nula, koji se, poput utvare, stvorio baš na mestu gde se najmanje nadaš i u trenutku kad ponajmanje očekuješ.
– Kako ste znali da je ovde? – promuca Starac.
– A kako ne bih znao? – pitanjem odgovori Nula i uđe u prostoriju.
Za razliku od salonski doteranog starca, Nula je nosio najobičniju belu T majicu, farmerke i espadrile. Bio je to čovek od nekih šezdesetak godina, tamne puti i crnih očiju užarenih kao raspaljeno ugljevlje, od kojih je odudarao njegov smireni i smirujući pogled. Telo mu je bilo zategnuto i gipko u upadljivo harmoničnoj srazmeri, nimalo ne dovodeći u sumnju #Mac-ov zaključak da je reč o vrhunskom joginu.
Ali, taj ten! Neka iskonska sila terala je našeg junaka da baš o njemu razmišlja. Radilo se o boji kože Indijca, koju je i sâm #Mac imao svakog leta dok nije počeo da vodi kabinetski život, a sada kad bi se vratio sa afričkih letovanja. Taj gotovo istovetni ten (Nulin, po koloritu nalik sirovoj glini, i #Mac-ov, boje terakote) stvarao je čudesan osećaj da njih dvojica, bez ijedne reči, ali i bez dodira, već razgovaraju kožom.
Verovatno je to bio razlog što se nisu ni upoznali. Umesto toga, Nula je nastavio da se obraća Starcu:
– Kad ste mislili da me obavestite o našem gostu?
– Upravo sad smo ga doveli.
– Čudno. Otet je pre više sati.
– Kako mislite “otet”?
– Pa lepo – otet. Bukvalno. Očekivali smo da će se nešto slično desiti, pa smo se obratili za pomoć tajnoj policiji, pomoć koju nam večito duguju. I zaista, u centru grada došlo je do potere za prisutnim gospodinom. U prvi mah, sâm je onesposobio sedog čoveka koji je jurio za njim. Potom su specijalci uspeli da ga zaštite od lažnih policajaca, premlativši ih u holu jedne zgrade. Međutim, visoki oficir tajne službe, koji je preuzeo dalje @RoughMac-ovo obezbeđenje, ubijen je u sporednoj ulici, usred dana. Naši ljudi stigli su na vreme da sklone leš i spreče publicitet, ali ne i da osujete otmicu. I sad se pitam: otkud otet čovek kod vas?
– Ne znam ništa o navodnoj otmici.
– Navodnoj?
– Kako da se drugačije izrazim?
– Na način na koji jedna Trojka mora da se obraća Nuli. Ništa što ja kažem ne sme da bude “navodno” za vas.
– Izvinjavam se. Gospodin je sâm došao kod nas.
– Sa pištoljem uperenim pod rebra – upade #Mac.
– Vi ćutite! Sve ovo je vaša krivica – grubo pokuša da ga prekine Starac.
– A kako sam znao gde treba da dođem?
– Znate vi mnogo toga, ali glumite naivčinu – prekide Starac #Mac-a i nastavi razgovor sa Nulom. – Siguran sam da je lično inscenirao navodnu otmicu…
– Navodnu? – kao robot ponovi Nula.
– Toliko me je iznervirao da ne pazim šta govorim. Neće se više ponoviti.
– Znam da neće.
– U sve su umešani njegovi prsti, uveravam vas! – pretvarao se Starac da nije razumeo Nulinu zastrašujuću pretnju, iako je njegova panika očigledno prerastala u agoniju. – Zato sam ga i podvrgao čitanju misli.
– I pored toga što sam vam rekao da se time ništa neće postići?
– Mislim da grešite.
– Vi mislite da ja grešim?
– Molim vas, uzbuđen sam, dozvolite da ovog puta preskočimo formalnosti.
– A zašto vam ne bih dozvolio? Ne vidim kako bi i formalnosti i neformalnosti mogle da promene vašu sudbinu. Stoga, neformalno, jeste li mu pročitali misli?
– Naravno.
– Onda ste saznali Tajnu pre mene. Srećom po vas što ja poštujem realnost. Kao Nula preduzeo bih najoštriju meru protiv odmetnute Trojke. Ali, sad kad znate Tajnu (premda neovlašćeno), već ste na putu da postanete Ništa, pa ja, kao Nula, moram da vam se povinujem.
– Nije lepo što me ismevate. Pročitao sam mu misli, ali one nisu bile odgovor na moja pitanja. Mislim… za sada.
– Možda sam brzoplet ili pristrasan, ali ne znači li to da sam ipak bio u pravu?
– Ne znači da ste bili u pravu… – stiže da kaže Starac, pre nego što se ugrize za jezik. – Jasno mi je da vi ne grešite, ali…
– Pođimo sad svi zajedno do skenera – prekide ga Nula.
– Hoćete lično da ga ispitate? Sjajno! Jedino moguće rešenje.
Čim su stigli do uređaja, nekoliko krupnih momaka ščepaše Starca i počeše da ga guraju u skener.
– Stanite, stanite, šta to radite?
– Isprobavamo kako radi – sprdao se Nula.
– Nemojte, molim vas!
– Zašto? Krijete nešto?
– Naravno da ne krijem. Ali, zašto ponižavate mene, a uvažavate ovo zlo? – upita Starac, pokazujući na #Mac-a – On je ukrao milion evra, ubio i izmasakrirao jednog našeg učenika, pokušao da ubije i drugog, doveo vas u zabludu…
– Ukrao svoj novac? To ću vam odbiti na glupost. Ubio učenika? Pitao bih vas odmah kako to znate, ali ću vam isto pitanje radije postaviti u procesu čitanja misli. Ali, da ponovo dovodite u pitanje moju moć rasuđivanja, tvrdeći da je mene doveo u zabludu? Čoveče, pa vi ste kompletna budala. Pitam se kako ste uopšte dogurali do Trojke.
– Nema razloga za strah – #Mac šeretski doviknu Starcu. – Sâm si video da ta vaša krntija ne radi.
Nula zatim ode u kontrolnu sobu, ostavljajući #Mac-a sa gorilama koje su okruživale Starca, smeštenog u skeneru. Hteo je, verovatno, da mu priušti uživanje u posmatranju preplašenog monstruma, što je donekle i postigao. Nije, međutim, znao ili pridao značaj osetljivoj strani #Mac-ove ličnosti – za njega su i tužni i jezivi svaka patnja, bol i poniženje bespomoćnog stvorenja, ma kakvo ono bilo (zlotvor, dobar ili prosečan čovek; muškarac, žena ili dete; ljudsko biće ili životinja). On je plakao čak i na vest o smrti svog arhineprijatelja Miloševića.
Kada je postupak završen, svi se zaputiše u kontrolnu sobu. Nula ih dočeka širokim, razdraganim osmehom i sa olakšanjem se obrati Starcu:
– Srećan sam. Ispostavilo se da ste potpuno čisti. Izvinjavam se što vam nisam poverovao.
– Kažem ja: ne radi prokletinja! – besno uzviknu #Mac.
Ne verujući svojim ušima, Starac se borio da dođe do daha, nakon čega oduševljenje pokulja iz njega:
– Čist sam, nego šta! I ne ljutim se uopšte što ste sumnjali. Na kraju krajeva, vaša mudrost je pomogla da dokažem svoju nevinost.
– Hoćete li nešto da popijete? – upita Nula obojicu.
– Espresso, ako može – reče #Mac.
– Meni samo čašu obične vode – zatraži Starac.
Kada je piće posluženo i njih trojica ponovo ostali sami u sobi, Nula uključi plejer i LED ekran.
– Nećemo valjda gledati snimke mojih misli u prisustvu ovog prevaranta? – pobuni se Starac.
– Ma koliko bili različiti, vas dvojica morate da naučite da sarađujete. Ne zaboravite naše ciljeve: mi ne uništavamo, mi stvaramo! – bio je nadahnut Nula, pa Starac zaćuta.
#Mac-a, naravno, nisu impresionirale Nuline budalaštine, pa besno reče:
– Ne stvaram ja ništa sa vama. Serem se i na vaše stvaranje, i na vašu organizaciju, i vama obojici na lude glave. Ili me ubijte, ili me pustite da idem svojim putem.
Slatko se nasmejavši, Nula se obrati Starcu:
– Upravo o ovome vam govorim. Takav mu je temperament, svidelo se to nama ili ne!
Taman kad se #Mac, bez obzira na posledice, spremao da skoči sa stolice i pokuša da se udalji, za tu istu stolicu prikova ga već prvi kadar – video snimak njegovog razgovora sa pokojnim Dečkom ili Učenikom, zovite ga kako vam drago. Da se ne bih ponavljao, ostaviću vam na volju da o tome ponovo pročitate u Statusu Drugom, da se prisetite ili da ignorišete.
Starac se, naravno, izbezumi, ali se projekcija nastavi.
Čim je Dečko ostavio #Mac-a samog, ušao u drugu sobu i zatvorio vrata za sobom, neko ga snažnim i spretnim rukama otpozadi uhvati za glavu, brzim potezom je zarotira i slomi mu vrat. Zatim bešumno otvori vrata, priđe #Mac-u, zabavljenom otvaranjem kofera, i onesvesti ga udarcem bridom dlana u potiljak.
– Šta je ovo? Kakve su ovo gluposti? – viknu Starac.
– To su vaše misli. Ako su vam glupe, vređate sami sebe – odgovori Nula.
Na snimku se dalje videlo kako iste ruke hvataju i odnose kofer, prebacuju novac iz njega u džak, otvaraju gepek #Mac-ovih kola i u njega stavljaju ispražnjeni kofer.
– Ko zna čije su ove ruke! – uzviknu Starac.
– Ta je li moguće da nisu vaše? – pravio se naivan Nula. – Ovo je snimano “iz vaše glave”, a očigledno je da i ruke i glava pripadaju jednom čoveku.
– U mislima takva logika nije neminovna – bunio se Starac.
– Slažem se – reče Nula. – Ali, interesantno je da je čak i Vacheron Constantin na levoj ruci isti kao vaš.
– Mnogi nose takav sat – Starac se sada već koprcao.
Nula zaledi snimak ruku, a zatim zumira domali prst leve šake, na kojem se jasno video elegantni zlatni prsten sa ugraviranim brojem tri u krugu.
– Da li bi radije nosili ovakav? – upita Nula, pokazujući gotovo identičan prsten na svojoj levoj ruci. Jedina razlika bila je u tome što u krugu nije bilo nikakvog broja.
– Ovo više neću da trpim. Odlazim! – naizgled odlučno, a u stvari očajnički, reče Starac.
– Ja vam to ne zabranjujem. – neočekivano je reagovao Nula.
#Mac je zapanjeno posmatrao Starca, koji je, nakon odobrenja da se udalji, i dalje sedeo kao zaleđen.
– Ne mogu da se pomerim! – užasnuto uzviknu Starac. – Kao da sam paralizovan od vrata nadole!
– Hoće hladna voda da preseče – blagim tonom komentarisao je Nula.
Odjednom je postalo jasno da je neko snažno sredstvo sipano u Starčevu čašu. Možda se on, bespomoćan, još uvek nadao nekakvom čudu, ali za #Mac-a je bilo sasvim izvesno da je Starac paralizovan bez ikakvog “kao”, bespovratno, ali i da je srećnik ako na tome ostane.
Hteo ne hteo, dakle, Starac je bio primoran da gleda nastavak snimka. Opet, prijalo mu to ili ne, #Mac je želeo da ga gleda.
Sledile su užasne scene. Motornom testerom najpre je odsečena Dečkova glava, a telo raskomadano. Glava je (sećate se) završila u kontejneru, a delovi tela pobacani divljim životinjama u zoološkom vrtu.
Starac teškom mukom okrenu glavu ka Nuli i, potpuno skrhan, upita:
– Šta će biti sa mnom?
– Imate neverovatan osećaj za tajming – zagonetno, ali samo na trenutak, odgovori Nula.
Istog časa, Starac poče da se bori za vazduh, lice i ruke mu naglo pomodreše, a oči da gube fokus. Kapci su mu aritmično podrhtavali, a lice se grčilo, dok je telo, zbog paralize, ostajalo neprirodno nepomično.
#Mac skoči sa stolice, obori Starca na pod i poče da mu daje veštačko disanje, ritmično mu pritiskajući grudi. Nije prestajao čak ni kad se nesrećnik umokrio, pa čak ni kad se potpuno ukočio.
– Znam da raspolažete raznim sposobnostima – dobaci mu Nula. – Ali, jedno je sigurno: ne oživljavate mrtve!
Nula zatim izađe iz sobe, u koju utrča nekoliko mladića, te oni odvukoše #Mac-a od Starca, a pokojnikovo telo odneše.
@RoughMac je dugo sedeo na podu, osećajući se bespomoćno i prazno. Teško da je neko više razumevao Ničea i, u teškim trenucima, toliko osećao Amor fati, a da je od života želeo nešto sasvim drugačije. Gotovo svi, možda čak i svi, koje je poznavao i za koje je znao divili si su ljudskoj volji, trudu, strpljenju i zasluženoj nagradi. On je obožavao upravo suprotno – čistu, nepatvorenu sreću, koji dolazi nenadano, bez ikakvog razloga. Nije želeo ništa da otkriva, pa se igrao rečima: “Neka otkriće otkrije mene”. Možda je bio idealista, možda samo hedonista, a najverovatnije budala.
Nije, stoga, iznenađivala srdžba kojom se protivio sudbini koja ga je snašla.
Ušavši u sobu, Nula je počeo da odgovara na pitanja koja je #Mac postavio sebi, a ne njemu:
– Moralo je baš ovako da se desi.
– Vama možda. Ali, zašto meni?
– Samo Svemir zna zašto ste baš vi izabrani.
– U kurcu izabran! Progonjen od zlikovaca i fanatika.
– A zašto vi progonite #Bianca-u?
– Zbog čega mislite da je progonim?
– Čoveče, ona teško da je i svesna vašeg postojanja, a vi ste umislili da ste jedna, a ona druga polovina idealnog bića.
– Ja njoj bar nisam naneo nikakvo zlo.
– Nismo ni mi vama. U pravu ste, zlikovci i fanatici jesu. Ali ne mi.
– Ne želim da vas vređam, pa ovog puta neću insistirati na tome šta ja mislim o tajnim društvima i, uopšte, “spasiteljima” bilo koje vrste. Zaboraviću da ste mi vi ugrozili život, a koncentrisaću se na to da ste ga vi i spasli.
– Dajte mi bar naznaku.
– Vi ste svetovne sekte. U stanju ste da se vekovima zaluđujete nekakvim Tajnama, Istinama i sličnim glupostima, žrtvujući i sebe i druge da bi zavladali svetom. Hej, svetom! Nema toga koji može ni sobom da vlada. I svi donosite drugima “dobro”, koje niko od vas ne traži. A to “dobro” nikad nije ni nalik nečem lepom i normalnom, nečem ukusnom, rafiniranom. Imate ogromne biblioteke, muzeje, svetilišta… u kojima se, istina, nalaze i dobre stvari, ali i potpuno bezvredne, a koje su zajedno opasne. Tako da, u tim divnim zdanjima i riznicama, servirate splačine. Svejedno da li to radite iz uverenja ili pohlepe. Žrtvuju se ljudi, strada planeta, a sve to bez ikakve šanse da ostvarite svoj cilj. Sve uzalud!
– Divno uzalud?
– Samo uzalud. Život je Divno Uzalud.
– A šta mislite, zašto ste vi čitali i pisali u trećoj godini, gutali ozbiljnu literaturu i enciklopedije u predškolskom uzrastu i sanjali da će čitav svet postati jedna država.
– Što se tiče ovog poslednjeg, to nije san, već saznanje. Tako će i biti, sem ako pre toga ne dođe do globalne kataklizme. A u pogledu mojih sposobnosti, nije zbog mene izmišljen izraz vunderkind. Ima nas mnogo.
Keri Grant je govorio: “Svi žele da budu Keri Grant. Čak i ja želim da budem Keri Grant”. U poslednje vreme, parafraziram ga: “Niko više ne želi da bude ja. Čak ni ja ne želim da budem ja”.
Ako vas interesuju deca koja su u tom uzrastu bila pismena i znala glavne gradove svih zemalja sveta, mogli ste da proganjate i Ivicu Dačića umesto mene.
– On je ministar policije, on bi trebalo da progoni nas. – zasmeja se Nula. – A kakav je vaš rang recimo na Twitteru.
– Spadam u manje od pola promila vodećih.
– Koliko imate pratilaca?
– Nekoliko hiljada.
– A ostali vodeći?
– Od nekoliko stotina hiljada do par desetina miliona.
– Pa otkud onda vi među njima?
– I sâm se pitam.
– Pitajte njih.
– A ko kaže da nismo?
– Ja.
– Vi verujete sebi, jednom i nejakom, a mi da ne verujemo sebi, mnogima i moćnima?
– Vaša i moja moć su različite, ali, to je jedna strana. Postoji i druga. Razlika između mene i vas je što sam ja u pravu, a vi na debeloj stranputici.
– Eto, sami ste odgovorili. Upravo zbog toga i znamo da ste vi onaj pravi, Izabrani. Onaj koji zna Nultu Zapovest.
– Ako je tako, Izabrani vam naređuje: odjebite!
– Vi ste slobodan čovek, ali naše sudbine su neraskidive.
– Znači li to da mogu da idem?
– A kako bi drugačije moglo da bude?
– Onda, kako bi u Alanu Fordu rekli, doneviđenja!
– Neka vas Sreća prati!
Možda je ova poslednja rečenica, u kojoj mu je Nula zaželeo upravo ono za čim traga, uverila #Mac-a da Krug ne predstavlja opasnost po njega. Tek, preduzeo je rizičan i krajnje neodgovoran potez – pozvao je (iz telefonske govornice, doduše, kao da je to nešto moglo da promeni) ćerku i bivšu ženu i rekao im da se slobodno vrate kući. Na kraju krajeva, ne mogu zauvek da se skrivaju.
Želeo je da ih što pre zagrli, ali je izbegao da ode u sklonište, već je viđenje sa njima odložio za par dana, koliko im je trebalo da stignu kući.
Retka ptica bio je naš @RoughMac. Možda snažan čovek, a možda, jednostavno, ludak. Tek, čim je ušao u stan, upalio je kompjuter. I baš kao što je Krug sledio svoju fiks ideju, tako je i #Mac popustio pred svojom opsesijom.
Na #Bianca-inom Facebook profilu odmah je shvatio šta se dešava. Ali, nije bilo nijednog dokaza za to. Pretraživao je, razmišljao, analizirao… bezuspešno. Na kraju se setio njenog Myspace naloga i smesta ga posetio. Interesovalo ga je samo jedno, te je skrolovao do tačno određenog mesta na profilu, gde je pisalo ono čemu se nadao.
Status: Single.
KRAJ KRUGA PRVOG
