Status Dvanaesti

Ctrl + B

AGENCIJA ZA SPECIJALNE ISPORUKE

Premda poklone primam, oni me ne obavezuju.

– Šta mislite da onoj manekenki u koju sam zaljubljen poklonim laptop? – prekidajući sasvim desetu temu, upita #Mac veoma bliske prijatelje sa kojima je sedeo za stolom Life Caffea u Šapcu.

– Pokloni ga meni – našali se vlasnik kafića Tošin, @RoughMac-ov dugogodišnji drug, klijent i čovek od pouzdanja, zajebant i strastveni mladi biznismen.

Pepa, dotadašnji ortak Tošinog u vođenju kultnog kafea Prostor i sadašnji vlasnik Art Caffea, divan čovek sa fenomenalnim i drskim, često okrutnim smislom za humor, ali lojalan, pa stoga ozbiljan prijatelj i klijent, obrati se sasvim drugačijim tonom:

– On to zaista hoće da uradi, Tošo.

– Jedino ako je budala.

– Naravno da sam budala – bez oklevanja reče #Mac.

– Bolje joj daj pare – “predloži” Tošin.

– Neću da je plaćam, hoću da joj dam poklon. Nije ona sponzoruša.

– Kako znaš?

Ubeđen u svoj sud, #Mac ne odgovori ništa.

– Ne, zaista, zašto bi joj poklanjao skupe stvari tek što si je upoznao?

– A laptop je, kao, skup poklon?

– Petsto-šesto evrića, za te pare i ja bih ti dao.

– Gde piše da moram da dobijem nešto zauzvrat? U ovom trenutku jedino želim da joj iskažem naklonost i podršku. I sâm se radujem poklonima, pogotovu što se nikad ne osećam dužnim onom ko mi ih daje, nalazeći da sam ih zasigurno nečim zaslužio. Bez i najmanjeg opterećenja držim se svoje dosetke još iz školskih dana: “Premda poklone primam, oni me ne obavezuju”.

– Nemoj ga zajebavati, Tošo – nastojao je Pepa da uozbilji razgovor. – Vidiš da je odlučio. Ali, Maršal, i ja mislim da grešiš.

– Normalno da greši. Šta će joj sledeće kupiti, kad je ovako počeo?

– Pokloniću joj ga na sred revije – nehajno nastavi @RoughMac.

– E, to stvarno nije u redu, Maršal – uključi se ponovo Pepa. – Šta će o njoj pomisliti ostale manekenke? Da je kupuješ za jeftine pare?

– Uh, jeb’o te, nisam o tome razmišljao.

– Neće prihvatiti, a ti ćeš se obrukati pred svima.

– Doduše, to i liči na mene.

– Nemoj da joj kupuješ laptop – u glas podcrtaše Pepa i Tošin, sluteći da bi plahoviti #Mac sada to mogao da učini iz čiste obesti, ne bi li se posle ponosio dok ostali komentarišu kako je, u jakoj konkurenciji, ubedljivo najveći ludak.

– Dobro, neću.

Kasnije te večeri, nazva ga Tošin i reče da mu je, o svom trošku, nabavio dve karte za dugo očekivani koncert Depeche Modea u Beogradu (koji je, sada znamo, otkazan zbog bolesti pevača Davea Gahana, a održan tek nakon četiri godine):

– Najbolje bi bilo da odete zajedno. Ali, ako ne upali, ne uznemiravaj se – daj joj, pa neka vodi koga ona hoće.

Iako dirnut pažnjom i velikodušnošću oba prijatelja, junak naše knjige i dalje smišljaše najbolji način da devojci preda već namenjeni poklon. Sedeći sledeće večeri sa Murarom u još jednom od svojih omiljenih kafića, Havani u Bogatiću, čiji vlasnik Bata Kubanac je, pogađate, njegov i prijatelj i klijent, ponovi šta namerava.

– Pusti Pepu i Tošinog – reče Muraro – Bar po onome kako si je opisao, to je sasvim prikladan poklon za nju. Naročito onaj mali, lepi.

Mislio je na tada popularni, ali veoma brzo prevaziđeni netbook.

– Neću da joj poklanjam igračku, nego pravu mašinu – reče #Mac, sladeći se što mu pivo prosuto po #Bianca-inom kompjuteru ubuduće neće predstavljati problem.

– Kako hoćeš, Mićane, ali ja ti kažem da će joj se onaj mali više svideti.

– Možda si u pravu – naizgled poče da se predomišlja @RoughMac, nesumnjivo ostajući pri prvobitnom izboru. – Nego, ako bih se motao uonakolo prilikom #Bianca-inih revija, izostalo bi iznenađenje. Zato poklon treba da preda nekakav kurir, a ne znam postoji li pristojna agencija kojoj bi to mogao da poverim.

– Vidim ja da ću morati s tobom za Beograd – šeretski reče Muraro.

– Hoćeš da kažeš… Nisam se uopšte setio… Bilo bi sjajno, niko to ne bi uradio bolje od tebe. Ali, otkud mi pravo da to tražim? Mislim, imaš ti svojih poslova, stresno je, a i podosta detinjasto…

– Ne seri, Mićane.

Već sutradan je #Mac, kod svog prijatelja (i, svakako, klijenta) Peleta, čoveka od kojeg je kupovao svu elektronsku robu i uz nju besplatno dobijao tehničku podršku, savete, objašnjenja i mnogobrojne zanimljive sitnice, razgledao notebookove. Najnoviji i najbolji modeli delovali su nezgrapno, bez privlačnosti i seksepila. Netbookovi, nasuprot, bili su kao lutke, pa ih je i Pele preporučivao za tu prigodu. Naravno, imao je i on štošta da kaže, makar time radio i protiv svog interesa:

– Meni, naravno, odgovara da prodam, ali da sam na tvom mestu, ne bih kupovao. Vratiće ti, pa ćeš se loše osećati. Još gore je ako ga zadrži, jer prava devojka ne prima poklone od ljudi koje dobro ne poznaje.

– Poznajemo se mi savršeno – izgovori #Mac naizgled samouvereno, a uistinu se uplaši, pošto ni ponižavajuću mogućnost vraćanja poklona do tad nije uzimao u razmatranje.

#Mac-u veoma važna estetika presudi u korist Murarovog predloga – ipak je kupio netbook. Trebalo ga je samo lepo upakovati, a ko bi to bolje uradio od @RoughMac-ove bivše žene, tada njegove sekretarice Branke? Nije bez razloga upravo Tošin govorio da bi #Mac-ova ekscentrična, gotovo nezamisliva takozvana porodica “jebala kevu” u svakom rialitiju.

Pre pakovanja, naš junak ubaci svoju vizitkartu između tastature i ekrana netbooka, a zatim ga zaklopi. Na gornju stranu kompjutera zalepi poruku: “Nadam se da nećeš prosuti pivo i po njemu. Prijatelj koji te nikada neće izneveriti”.

Ne treba sumnjati da je Branka besprekorno upakovala kutiju sa poklonom u lep i neobičan papir. Iako veoma zadovoljan, #Mac dodatno zatraži od nje da ode do prodavnice i kupi, kako se tada izrazio, “neku psihodeličnu kesu”.

– Teraj se, bre, u kurac! – iznervira se Branka. – Sve i da znam kakva je to “psihodelična” kesa, gde da je nađem u ovom usranom Bogatiću?

Zato #Mac sâm trknu do supermarketa i, uvek srećne ruke pri kupovini, odmah nađe kesu kakvu je tražio.

Ubrzo su Muraro i on jezdili autoputem ka Beogradu. Te večeri, revijama u Supermarket Concept Storeu, a nakon toga eventom u Klubu Magacin, završavao se Belgrade Fashion Week. Događaji su bili zatvorenog tipa, ali #Mac, po običaju, nije unapred smislio kako da uđe u pomenuti objekat na uglu Višnjićeve i Strahinjića Bana. Navikao je da bez poteškoća uvek stigne gde želi, imao je jednostavno talenta za to. Kakav je problem za njega predstavljalo da se nepozvan nađe među gostima modne revije, kad se na Đinđićevoj sahrani, ne bi li sve posmatrao izbliza, lako umešao u obezbeđenje, stvorivši čak utisak kod uvežbanih profesionalaca da im je jedan od šefova? Izlazeći sa groblja, svetski i domaći zvaničnici upravo su pred njim sedali u limuzine koje su ih odvozile. Karađorđevići, Jorgos Papandreu, diplomate… stajali bi najpre najviše pola metra od njega, da bi se tek nakon toga udaljili. Nije u tome bilo ničeg morbidnog i egzibicionističkog – jednostavno, hteo je da sve zna iz prve ruke. Uzalud su Čeda i Tadić pokojnog premijera zvali “Zoran”, kad su, u tom jezivom trenutku, bezizražajnih lica prošetali pored njega, šepureći se kao pauni. S druge strane, Živkoviću, koji se, plačući i drhteći od tuge, leđima naslonio na njegove grudi, docnije je lako opraštao polupismenost. I evo, nešto što je poslužilo samo kao primer probudilo je srdžbu u piscu ovih redova. Zar treba naglašavati da su Koštunica, Mihajlov i Šami tada izgledali kao da su se upravo upuvali, kad i inače tako izgledaju?… Šta? Da ne širim? Važi, važi…

Iako nije sumnjao u #Mac-ovu probitačnost, Muraro je ipak smatrao da treba ići na sigurno. Zato upita:

– Što ne okreneš Vladu Zeca, možda on zna nekog ko će da me uvede?

@RoughMac-ov klijent (i, svakako, drug) Vlada Zec svojevremeno je navodno pripadao ozloglašenoj šabačkoj auto-mafiji, a u vreme ovih događanja bavio se građevinskim investicijama u Beogradu.

– Gde ti baš on pade na pamet?

– Znaš kakav je Vlada: svud stiže, svakog poznaje…

– Ma ne. Ućićemo bez problema.

– A šta te košta da ga nazoveš?

– Čudiće se čovek zašto mislim da on ima veze s modom. Uostalom, popodne je, možda spava… A i zezaće me zbog manekenki.

– Nazovi ti ipak njega.

#Mac to i učini. Čim je rekao Zecu o čemu se radi, ovaj mu nenadano odgovori da je nerazdvojan sa menadžerom objekta u koji su se naša dvojica namernika zaputila.

– Evo ti ime čoveka i njegov broj telefona – diktirao je Zec, #Mac je naglas ponavljao, a Muraro ukucavao u svoj mobilni. – Samo kaži da sam te ja poslao.

– Vlado, imaš najmanje ručak za ovo.

– Pusti sad to, Mićo. Nego me čudi otkud ti iznenada sa manekenkama, ko bi se tome nadao…

– Rekoh ti, Muraro, da će me Vlada zajebavati.

– E jesi, Mićo, uredio život, rado bih se menjao sa tobom. Mi kao neki biznismeni, a ti uživaš. Spavaš do podne, maltretiraš klijente, ganjaš ribe… Gde će ti duša?

– Ma prijateljica, Vlado.

– Na to sam i mislio, na šta bih drugo? Nego, seti se malo i mene.

Smestivši se u bašti kafića na istom uglu gde je i Supermarket Concept Store, ali s druge strane Višnjićeve, shvatili su da su mnogo poranili. Osmatrali su terasu zgrade u kojoj je trebalo da se održe, a sada su tek pripremane revije. Po njoj su se motali razni ljudi, najviše lepe žene. Muraro, besprekorno doteran u gospodstvenom, engleskom stilu, nestrpljiv da što pre obavi zadatak, čim bi ugledao devojku koja bi ličila na #Bianca-u sa fotografija, uzvikivao bi:

– Eno je. Ma je l’ ono ona? Nije, nije, vidim i sâm.

Par lepih sponzoruša, koje su poranile u Silikonsku dolinu, upitaše #Mac-a koliko je sati. Muraro, znamenit zavodnik, tobože ljubomorno promrlja:

– Imam i ja sat. Ti, Mićo, ne reaguješ uopšte.

– Na šta? Pitaju devojke koliko je sati.

– Ali samo tebe.

– Pa moraju nekoga.

– Onoga kome je zaista mesto ovde. Vidiš da izgledaš kao Andrija Drašković.

Da se razumemo, @RoughMac nije bio od faca kojima žene prilaze. Mnogima je bio neprivlačan, a one kojima jeste bojale su ga se iz njemu nepoznatih, a ostalima očiglednih razloga. Ovog puta, to je bilo potpuno nevažno, jer se, kao gepard samo na jednu antilopu, ustremio na #Bianca-u. Od kad se zaljubio, bliske osobe nisu mogle da se načude do koje mere je postao ravnodušan prema ostalim ženama. Nikoga više nije rado izlagao neprijatnostima, kao kad je, primera radi, najpre ignorisao devojku koju je, zajedno sa svojom partnerkom, u diskoteku doveo njegov prijatelj Beli, pokušavajući da provodadžiše, da bi zatim hladno prišao dvema klinkama, obgrlio ih oko struka i upitao: “Šta ćete da popijete od Čika Manijaka?”.

Čekajući, #Mac pobedonosno shvati ono što bi svakom drugom bilo jasno samo po sebi – pokloni se ne predaju zaustavljajući modele na pisti, već u njihovim garderobama. Možda bi se, tokom revije, ugrabio trenutak da se manekenki preda buket cveća, ali svakako ne kompjuter. Zato odluči da se sa akcijom započne bez daljeg odlaganja, što već prenapetog Murara obradova.

Kad je njegov drug otišao da preda poklon, naš junak opušteno nastavi da ispija espresso. Dan je bio veoma topao za kraj aprila, a suton, koji je posebno voleo, bližio se, te se, stoga, prepusti miru i blaženstvu. Muraro, vraćajući se, to energično prekinu:

– Idi, Mićo, u kurac!

#Mac bi pomislio da je nešto pošlo po zlu, da se iz Murarovog govora tela nije čitalo sasvim suprotno.

– Stvorio si mi napetost kakvu odavno nisam osetio – nastavi @RoughMac-ov prijatelj, inače poznat po blagom govoru, laganim i mačkastim pokretima. – Kad ono dobro, da bolje ne može biti…

– Čekaj, ne pričaj mi ništa u dahu. Hoću da čujem svaki detalj.

– To i planiram, čim se malo opustim. Naruči nam još po jednu kaficu.

Nedugo zatim, Muraro poče da prepričava šta se dogodilo:

– Nisam stigao ni do podnožja stepenica, kad sa terase, videvši valjda da se spremam da telefoniram, mahnu mi čovek da ga sačekam. Upita da li sam ja taj koga šalje Vlada Zec, a kad mu potvrdih, srdačno se pozdravi sa mnom i reče mi da ga pratim. Dok se penjemo uz stepenice na terasu, svi se sklanjaju. Osećao sam kao da sam tvoj Mik Džeger. Ulazimo u prostoriju punu polugolih manekenki, a ja ne samo da ih ne gledam, nego ih još razmičem. Menadžer ih pita gde je #Bianca, one kažu: “Tu je negde”, a onda sve počeše da je dozivaju, samo cvrkuću: “Bjanka, Bjanka…”. Kad smo saznali gde je, menadžer me predade drugom čoveku da me sprovede do nje. Mićane, nećeš mi verovati – sve manekenke u haosu, poluobučene i polunašminkane, sudaraju se međusobno, a samo ona sedi potpuno spremna, razgovara sa nekom drugaricom i mirno pije voćni sok. Prilazim joj i kažem: “Dobar dan. Dragoljub iz agencije za specijalne isporuke ‘Royal’. Od našeg klijenta naloženo mi je da vam predam poklon”. “Poklon? Za mene?”, uzviknu ona oduševljeno kao dete.

– Začudila se što je dobila poklon?

– Ponašala se kao da se to nikad ranije nije desilo, bar ne na sličan način. Međutim, obuzeo me je veoma snažan osećaj da zna od koga je.

– I kakav joj je glas?

– Kao potočić.

– Rekoh ti već, ali tvoj opis neuporedivo je bolji. Raznežio si se.

– Kako i ne bih? – nastavi Muraro. – Dajem joj poklon i otmeno se izmičem unazad, a ona se ludira: “Da nije ovo pismo-bomba?”. Mirno odgovorim: “Radi vaše sigurnosti, ostaću dok ne otvorite”. “Mnogo ste ozbiljni, gospodine iz agencije za specijalne usluge”. “Rekao sam: agencija za specijalne isporuke, ne usluge”,  napravih se uvređen. “Dobro, dobro”, otkači me ona i ustremi se na kutiju tako srećno da mi iznenada oči zasuziše.

– Hahaha, tebi?! Zašto?

– Ne mogu da ti opišem tu atmosferu. Kad je skinula papir i otvorila kutiju…

– Čekaj, čekaj… Je li polako raspakovala poklon ili pocepala papir?

– Rastrgla ga je.

– To!

– Dakle, kad je pocepala papir, nije mogla da veruje: “Laptop? Kako? Od koga?” i, pre nego što je ugledala tvoju poruku, uzviknu: “Znam od koga je. Od mog prijatelja sa Fejsa”. Videlo se da uopšte nije očekivala šta je u kutiji, ali i da je, u tom trenutku, ništa, čak ni mnogo skuplje i luksuznije, ne bi više obradovalo. Poklon je apsolutni pogodak. Rekoh joj: “Pošto ste se uverili da nema nikakve opasnosti, dozvolite mi da se udaljim”, a ona mi se odlučno, skoro besno, obrati: “Može, ali mi prvo dajte moju kesu”.

– Onu moju psihodeličnu? – razdragano upita #Mac.

– Da,da. A ja sam te, kao i Branka, optuživao za sitničavost. Predao sam joj poklon teatralno u kutiji, a kesu sam, potpuno nesvesno, zadržao u rukama. Nema sumnje da je ona prava devojka za tebe, ne da nikom čak ni kesu.

–  I tu si u pravu – reče naš junak kroz smeh – Nego, izvini što sam te toliko namučio.

– Nemoj lupati, Mićane. Ovo mi je jedan od najlepših dana koje sam doživeo.

– Sad preteruješ.

– Nimalo. Ovako nešto nema ni u filmovima.

– A sad biraj gde ćemo na večeru.

– Zar stvarno treba da odgovorim?

– U Košavu, na saltimboccu?

– Naravno. Kad postaviš tako glupo pitanje, stvarno se čudim šta je našla na tebi.

– E, moj Muraro, kamo sreće da je našla. Ona me gotivi kao čoveka, i to možda, a ne kao muškarca.

– Da, da.

– Vidiš da do sada ništa nisam pogrešio. Zašto ne veruješ kad ovo kažem?

– Bacamo paru!

Poslednja Murarova rečenica odnosila se na njihov dugogodišnji ritual. Kad god bi #Mac bio nesiguran u vezi nečeg bitnog, Muraro je bacao novčić da sudbina odluči. Između ostalog, @RoughMac je tako kupio dva automobila, jer bi para uvek padala na stranu koju on izabere. Pokazalo se da su automobili besprekorni, prkoseći verovatnoći, koja nije bila pola-pola, već znatno protiv #Mac-a, pošto se on nije dvoumio između pisma i glave, nego bi uvek rekao: “Glava”. Tako je bilo i ovog puta.

– Znači, ako padne glava, voli te – klinački je utvrđivao propozicije Muraro.

– Ma kakva ljubav? Pitanje je da li sam joj čak i simpatičan.

Ne osvrćući se na @RoughMac-ove komentare, Muraro je već bacio novčić niz trotoar. Kada su mu lagano prišli, opet je bio okrenut licem prema gore.

– Znači, nemoj ništa više da pričaš – “prkosio” je Muraro.

– Šta to treba da me ućutka? Slučajnost?

– Vidim ja da se opet spremaš da pobegneš.

Večerali su, a zatim šetali, i jedno i drugo sa velikim uživanjem. #Mac je neprestano postavljao nova i nova pitanja, a Muraro mu je strpljivo i rado odgovarao.

Iako je, kao i svako normalan, @RoughMac očekivao da mu @BiancaMistake zahvali odmah te večeri porukom na Facebooku, možda čak telefonom, to se nije dogodilo. Veselo proverivši inbox sledećeg dana, zapanji se što, ni do popodne, nije našla za shodno da mu se obrati. Stoga on njoj besno napisa poruku:

– Izgleda da ti mene baš ne podnosiš.

– shalish se – odgovori odmah #Bianca – upravo sada sam htela da ti zahvalim za ono sinoc. mnogo sam bila srecna.

– Ali ja nisam. Bilo bi pristojno da si to učinila mnogo ranije.

– zashto si ljut?

– Nisam ljut, već razočaran – poče i #Mac da se prenemaže, iako bi, u tom trenutku, od srdžbe “muda svoja pojeo”.

– poklon mi se mnogo svidja, ali to ti ne daje pravo da budesh grub prema meni. ako zelish, mogu da ga vratim.

– Da sam to hteo, ne bih ti ga ni slao.

– kako hocesh, ali znaj da sam tek sad stigla do kompjutera.

Mada preneražen devojčinim bezobrazlukom, #Mac je, svestan da ona od njega ništa nije ni tražila, naglo promenio ton konverzacije. U suprotnom, par reči moglo je da upropasti sav njegov trud, iako očigledno nije imalo šta da se upropasti.

– OK, nema veze. Kako si se provela sinoć u Magacinu?

– nisam ni ishla.

– Zašto?

– pola noci provela sam u parku sa drugaricama, sedeci na klupi. prichale smo o tvom poklonu, znash?

Naravno da #Mac nikad nije poverovao u to.

Celog dana i večeri, naš tužni vitez borio se sa demonima. Nije, kao Don Kihot, od ovaca mislio da su zmajevi, nego je sâm juče bio zmaj, a danas ovca. Posle ponoći, još jednom se obrati svojoj promašenoj ljubavi:

– Ne želim više da budem tvoj prijatelj, a nemam snage da te izbrišem. Zato ti izbriši mene.

– ja ne zhelim tebe da izbrishem.

– Uporno pokušavam da ti se približim, ali mi okrutno stavljaš do znanja da se to nikad neće dogoditi. Zato je i za tebe i za mene bolje da prekinemo svaki kontakt.

– ne mislim tako. ali, ako ti mislish, izbrishi ti mene.

Pred zoru, @RoughMac odluči da to i učini. Kad je najzad kliknuo oznaku Unfriend na njenom profilu (mislim da se tada zvala Remove from a friends, Remove from a friends list ili nekako slično), pojavi se prozorčić na kojem je bilo pitanje da li je siguran da želi da to učini. U deliću sekunde, on zatvori pomenuti prozor. Dok su mu se dlanovi znojili, a srce ubrzano lupalo, ponavljao je to mnogo puta. Osećao se kao da treba da ispali raketu sa nuklearnom bojevom glavom.

Ali, svemu dođe kraj i on, ni sâm ne verujući u to, izbrisa ženu koju je voleo sa liste Facebook prijatelja.

Proteklo je oko pola meseca. Započevši svakodnevnu seansu na Facebooku, junak ovog romana iznenadi se što mu zahtev za prijateljstvo šalje poznata manekenka, za koju bi očekivao da o njemu ne zna ništa. Prihvativši zahtev, #Mac razgleda njen profil, na kojem je tada postove stavljala između revija na Sarajevo Fashion Weeku. U skoro svakom od njih pominjala je cimerku sa kojom je delila hotelsku sobu tokom Sarajevske nedelje mode i sa kojom je očigledno bila veoma bliska. Cimerka je rado učestvovala u svemu tome, a u njihovim komentarima, zaštićenim lako provaljivim šiframa koje su same smišljale, prepoznao je sebe. Komentari su bili izuzetno pohvalni i pisani sa očiglednim simpatijama.

Bilo bi to veoma čudno, da cimerka njegove nove prijateljice nije bila @BiancaMistake.