Status Trinaesti

Ctrl + U

BOG

Volim zasluženi uspeh, ali još više nezasluženu sreću.

Da, zaboravio sam da kažem – pre nego što ju je #Mac izbrisao sa liste Facebook prijatelja, #Bianca mu je napisala:

– #milane, mnogo mi prija tvoje udvaranje. ali, ja sam ista kao ti.

Ovo se našem junaku dopade, jer znamo da je, umesto u istinitu izreku “suprotnosti se privlače”, verovao u suprotnu istinitu izreku “sličan se sličnom raduje”. Na sreću (jer je laž ne donosi), ipak priupita:

– Kako to misliš?

– i ja volim mladje.

Siguran sam da je upravo to presudilo da @RoughMac digne ruke od #Bianca-e. Iako svestan njenog nedavnog raskida sa pet godina mlađim muškarcem, očekivao je da će pomalo kasno, ali bolno sazrela žena sada probati nešto sasvim drugačije. Ironija je htela da mu krah devojčine veze sa balavcem izgleda kao prilika. Avaj, #Mac-ovo čvrsto ubeđenje, na koje je, obmanut nadom, načisto zaboravio, bilo je da se niko nikada ne menja. Pretpostavljam da @BiancaMistake to nije ni želela. Još gore po njega, mladost je na velika vrata ušla u modu – prirodna prednost i do tada, postala je novi ideal. Po ko zna koji put obnovljena, demagogija matoraca o mudrosti i iskustvu ponovo je provaljena.

Od kad je na Facebooku prvi put ugledao #Bianca-u, njegova opsednutost smrću potpuno je nestala. Sad, kad je sve bilo gotovo, užas prolaznosti obuzeo ga je jače nego ikada. Pre nje, umiranje mu je bilo verni pratilac u mnogo različitih vidova. Još od rane mladosti, ispunjen milosrđem, bio je najmiliji i najuporniji družbenik rođaka i prijatelja na samrti. U svojim dvadesetim, ludački uporno držao se Bušido kodeksa, učinivši smrt delom života i na taj način je prezrevši. Tada je i teorijski učvrstio odluku iz tinejdžerskih dana da život okonča samoubistvom. Doživljavao je to ne kao čin straha i očaja, već kao pobednički izraz snage, časti i slobode volje.

Sve se iznenada promenilo kada je, u dvadeset petoj, doživeo snažan panični napad, za koji je pogrešno pomislio da je infarkt. Od tada, uprkos čestim pregledima, posle kojih su lekari govorili da bi ga “odmah pustili u ring”, da mu je “srce kao u anatomskom atlasu” i u stanju koje priliči deset do dvadeset godina mlađoj osobi, ništa ga više nije moglo ubediti da neće umreti mlad. Gotovo svi su tumačili da je, nerazumnim postupcima i mislima, sâm prizvao taj kardinalni strah. On je shvatio upravo suprotno – koketiranjem sa smrću, bežao je od strave koja je u njemu tinjala od kad zna za sebe.

#Bianca ga je izlečila od panike najpre na divan, a zatim na brutalan način. Dok je bio zaljubljen u nju, vratio se u dečaštvo, kada se tragedije “događaju drugima”. Na koncu svega, pak, po prvi put je razumeo da je njegova mladost prošla, tragikomično se uverivši da, i kad bi hteo, više ne može umreti mlad.

Tada je znao da se ne boji prerane smrti, već da ne želi da umre nikada. Bio je to put iz panike u očaj.

Zbog toga je ponovo počeo da se svađa sa Bogom, iako je u njega verovao jedino iz straha, što su učitelji vere, koji su i sami, može biti, postajali pobožni bežeći od kakve svoje nesreće, smatrali najnižim oblikom religioznosti. I sâm ovaj uvod govori da je odnos našeg junaka sa Svevišnjim bio složen u tolikoj meri, da ga je nemoguće objasniti, već samo donekle naznačiti, sasvim u skladu sa polaznim stanovištem da je za #Mac-a pitanje života i smrti bilo ubedljivo najznačajnije. Mnogi tvrde da za njih postoje važnije stvari, a jedini razlog da im ne verujem je taj što lažu. Sebe ili druge, reklo bi se, ali ja kažem: druge, ubeđen da čovek ne poseduje moć laganja sebe, već da se tom frazom brani kad se razotkrije u lakomislenosti, lenjosti, sramoti ili nedelu.

U redu, slažem se da je smisao života različit za različite ljude, ako se uopšte tim pitanjem i bave. @RoughMac je suštinu svog bitka objašnjavao maksimom: Rođen da budem srećan. Ako je iz nesreće trebalo da izvuče pouku, tu pouku je prezirao. Čak je i omiljeni američki ustav, što drugi, zbog njegovog možda i neosnovanog pravnog autoriteta, nisu primećivali, namerno prezentovao pogrešno – govorio je da ga voli jer priznaje pravo na sreću, iako se uistinu radilo o pravu na traženje sreće. Glavnog lika naše pripovesti, jasno vam je, nije interesovala nikakva potraga, nego sreća na poslužavniku. Zbog toga je, kad bi mu krenulo nizbrdo, bio besan na Boga lično, jer mu nije ispunjavao želje. “Zašto baš njemu”, zapitao bi se svako. “Ako ne meni, onda kome”, ne upuštajući se u obrazloženja, odgovarao bi #Mac. Nije to bilo egoistično, kako izgleda, već prilično racionalno. Naš junak je, držimo se duhovnog pojmovnika, bio pravednik. Ne svetac, daleko od toga, samo pravednik. Takvima je mesto u Raju, pa na prvi pogled nije bilo jasno šta čovek koji ne želi da umre ima protiv života posle smrti. Ništa čudno, od večnosti koja ne postoji draža mu je bila neprekinuta sreća tokom ovog kratkog, postojećeg bitisanja.

Međutim, ono što ga je uistinu užasavalo bila je pomisao da Boga nema. Na koga bi, pod uslovom da je tako, onda mogao da se duri, kao dete pokušavajući da dobije sve što želi, a možda mu i ne pripada? Bog mu je bio jedina nada – ako bi se, na kraju krajeva, uvek iznova obrevao pod zidinima vere, Gospod je bio najdostojnija tvrđava.

Očekivano je, stoga, bilo ono što je napisao u jednom tweetu: “Uvek ću radije verovati u Hrista, nego u Facebook i Twitter”. Isusov autoritet opstajao je preko dva milenijuma, a ugled kakvog gurua sa društvene mreže, ako bi i bio stečen (nezasluženo, inače taj ne bi bio guru, već naučnik ili filozof), bledeo bi obično za nekoliko meseci, najduže par godina. Kad bolje razmislim, moglo je to da potraje i koju deceniju, ako bi se sekta okupljala oko neke zvezde, nametljive ili, što je mnogo gore, ohrabrene da preuzme ulogu učitelja. Kakve su se tu gluposti mogle pročitati i čuti! Najčuvenija je bila o “veri u svoje snove”, koja, ako je nepokolebljiva, sigurno dovodi do uspeha. Prava istina, koja bi se po pravilu omakla u intervjuima savremenih “alhemičara”, bila je da su u životu radili sve i svašta, često odustajali, a onda bi njihovi nesvakidašnji napori, odricanja i ustupci, udruženi sa pravim ili umišljenim talentom i lepotom, nenadano i neobjašnjeno bili posuti “srećnim prahom”, te bi ih sunce najzad ogrejalo. Uljuljkani u razne blagodeti, nakon svega su zaista uvereni da ih je vera dovela na vrh i da je tako moralo biti. O, ne zaboravljaju oni da postoji nebrojeno više drugih koji su radili to isto, možda sa većim žarom i sposobnostima, pa ipak nisu odmakli od početka, potpuno su propali ili čak digli ruku na sebe. Umesto da se zamisle, uspešni će izgovoriti ono redovno, neproverljivo i nedokazivo: “Drugi nisu verovali dovoljno”.

Za razliku od stotina miliona korisnika društvenih mreža koji, činilo se, ni najmanje nisu sumnjali u mantru da se “sve dešava sa razlogom”, #Mac bi se često zapitao: “A šta ako je sve slučajno?”. Možda je iskra života bljesnula kao što grom udari u neko stablo i zapali ga. Vatra se proširi u šumski požar, koji bukti sve dok ga neko ili nešto ne ugasi, baš kao što će se verovatno i život čitavog čovečanstva jednom ugasiti. Zato bi se ponekad poigrao pišući “Sve se dešava iz razloga slučajnosti”, naizgled kušajući ostale da kažu nešto o tome, a verovatnije proveravajući može li ta misao da živi kad se formuliše. Reakcija prijatelja i pratilaca na tu i slične doskočice uvek bi potpuno izostala, a ni njemu samom nije delovalo da se radi o bilo čemu drugom do igre reči. Jer, ako bi se sve dešavalo slučajno, i tada bi postojao razlog – upravo ta slučajnost, što kaže i sama njegova dosetka.

Na ovom mestu čini se da se @RoughMac, u svoje zrelo doba, vraćao logičkim i metafizičkim problemima koje je, zaključivši da su nerešivi, napustio još kao tinejdžer. Sve je, međutim, bilo prozaično – morao je da o tome razmišlja jer je sve manje voleo život. U sferi razuma, život i smrt za njega su odavno bili podjednako besmisleni, stoga jednako i privlačni i odvratni. Stanje se dramatično pogoršalo kad je počeo tako i da oseća. Vagajući prioritete, radost postojanja nije mu se više činila vrednom savladavanja umora od borbi, promašaja, čak i svakodnevnih problema. Ne računajući odgovornost prema bližnjima, koju je, u pesmi “Ne živimo za umiranje”, izrazio stihom “umreti je nepristojno ako imaš nekog ko te voli”, u životu ga je održavao još samo strah.

A kad smo već kod ljubavi, u nju više nije verovao, kao ni u prijateljstvo. Uostalom, od stotina njegovih životnih saputnika, retki su oni koji ga nisu izdali. Među motivima za to možda je bilo mržnje i zavisti, ali ogromna većina, jednostavno, nije imala kapacitet da voli. Ironično je što mu se to po prvi put činilo smislenim. Nema sumnje da su ljubav, prijateljstvo, dobrota i moral moćna oružja za očuvanje i razvoj ljudskog roda, što je čoveka i učinilo najjačim bićem na planeti. Postoji mnogo onih koji misle suprotno, besomučno ponavljajući prastare idiotske fraze: “Dobrota se ne isplati”, “Glupi su srećniji”, “Ljubav ne treba pokazivati”, “Sve se kupuje” i slično. Za njih je bolje da ćute, jer nema dobrog razloga da neko hotimično ističe svoje neznanje. Međutim, naš junak sada se pitao: čemu uopšte opstanak i napredak vrste? Čim se rodimo, svi smo osuđeni na smrtnu kaznu, koja će se izvršiti pre ili kasnije. Dok smo mladi, čini nam se da je kraj daleko, a kasnije većina beži od takvih misli, radeći bez predaha, odajući se porocima ili izmišljajući religije. #Mac-ov usud, pak, bio je da smrti više nije uspevao da se oslobodi ni za života. Humor ga, srećom, nije napuštao, pa je sebi dao novi nadimak: Mrtav čovek hoda.

Razumljivo je da, u takvoj skamenjenosti, ni u koga novog nije mogao da se zaljubi. Ali, ono što ga je iznenadilo bilo je da je prestao da voli i svoje dotadašnje epske ljubavi, brzinom kojom se bleštavi dan gotovo trenutno pretvori u tminu kad nastupi potpuno pomračenje Sunca.

Čudno je kako se čovek brzo umori. Bar takav kao on ili kao njegov otac, isto tako nezajažljiv u užicima, ali još setniji, koji mu je uvek govorio: “Rasporedi snagu”. #Mac-u se to, dok je snage imao na pretek, činilo kao patetična fraza. Zato je, poput crne rupe, gutao šta god bi mu se našlo u gravitacionom polju, svetlost pogotovu.

Sve je konzumirao u ogromnim količinama. U školi je imao desetak nerazdvojnih prijatelja, uglavnom zaokupljenih basketom i malim fudbalom, spavanjem i gluvarenjem. Skoro svi su bili očajni đaci, za razliku od #Mac-a, koji je imao najviše ocene iz svih predmeta, ali je bio i najveći uličar među njima. Nije išao na počinak pre dva posle ponoći, a ustajao je u šest i petnaest ujutro, kako bi, posle ni po koju cenu preskočene bele kafe, sumanuto vozeći bicikl, stigao na prvi čas. Da je bio mudar, zapitao bi se bar zašto se bavi sportovima kojima mu se društvo zanimalo, kad je za njih ionako bio izraziti antitalenat. Imao je mnogo devojaka za provod i bezobzirno ostavljanje, a ipak i jednu koju je izabrao da je za njega suđena. U adolescenciji je pročitao na stotine ozbiljnih knjiga – lepu književnost jedva više od filozofije, besomučno slušajući hiljade muzičkih albuma, slikajući, fotografišući, pišući za novine. Istoričar umetnosti, i sâm erudita, nije se ni šalio ni ironisao kad ga je nazvao enciklopedistom. Sa profesorima se, inače, družio na ravnoj nozi, ostajući im prijatelj doveka, te je neke, na žalost, i sahranio. Angažovali su ga da, zajedno s njima, pregleda i ocenjuje učeničke radove, a on ih je hladno varao, dajući svima više ocene od onih koji su zasluživali. Uostalom, kao da oni to nisu znali, možda i hteli? Uporedo je imao dva benda – jedan za nastupe, koji je zvučao očajno, ali su ga devojčice obožavale iz istih razloga kao i danas Justina Biebera (bili su slatki i uobraženi), i jedan za stvaranje ozbiljne umetnosti, što je trajalo decenijama, nikad se ne završivši. Putovao je Zapadnom Evropom, za njega lepšom i od samog Raja, uporno nastojeći, a tek ponekad uspevajući da osvoji jedan isti tip žena – stasite severnjakinje, plavuše velikih grudi, uskih bokova, malih uzdignutih guza i predugačkih pravih nogu.

Da ne dužim, za razliku od Hemingveja, koji je samo Pariz nazvao “pokretni praznik”, za #Mac-a je to bio svaki dan života.

Uostalom, tako je bilo i za starog Ernesta i toliko ga je iznurilo da je na koncu presudio sâm sebi, na šta je i naš junak, gubeći snagu i ubrzano stareći, često pomišljao. Nije poslušao oca, kao ni ovaj svoga, niti bilo koje dete bilo kojeg oca u istoriji njegove genijalne i lude porodice – nije “rasporedio snagu”.

I šta mu je sada ostalo? Nemerljivo mnogo i nemerljivo malo. Ovo prvo jer je imao briljantnu ćerku, u potpunoj intonaciji s njim, ali kojoj se, svake godine sve više, bar koliko mu je dozvoljavala okolnost da je bio izrazito dosadan čovek, sklanjao s puta, ne bi li živela svoj život, u kome, da se ne lažemo, za oca nema, niti treba da bude mnogo mesta. I njega je čovek koji ga je napravio, iz istih obzira koje je sada on imao prema ćerci, učio da je “otac dobar samo kao slika na zidu”. U Mačvi sigurno (a verujem, i drugde po Srbiji) ionako se kaže: “otac k’o kolac”. A ono nemerljivo malo bilo bi zastrašujuće da @RoughMac nije toliko voleo sâm sebe. Jer, iako će vam delovati preterano, istina je bila sledeća: niko mu na celoj zemaljskoj kugli nije bio interesantan, niti je on interesovao bilo koga. Mnogi će se, čitajući ove redove, naći uvređeni, jer se #Mac ne samo družio, nego bukvalno provodio dane i noći sa desetinama ljudi, pa i ponekom ženom. Sve što je, međutim, njih zanimalo, za njega je bilo potpuno beskorisno, isto kao što su njegova neprestana promišljanja i premišljanja za druge bila nepodnošljiva gnjavaža. Čak se i u igre sa Krugom upuštao ne bi li bar pokušao da doživi nešto novo i zanimljivo. Bliža je ipak bila istini tvrdnja opskurne organizacije da @RoughMac nije sa iste planete kao oni, nego i pomisao da bi nešto zaista moglo da ga zainteresuje u njihovim somnabulnim zaverama, mitovima, patetičnoj grandioznosti, kvazi-nauci i kvazi-logici, polupismenoj aroganciji i iluziji moći.

Zajedno sa beznađem, u njemu je rasla čudnovata izvesnost kraja, koja ga nije otupljivala, već ga je, naprotiv, činila napetim i uplašenim. Budio se u panici, osluškivao i osvrtao.

Smrt mu je bila za vratom.

On joj je ipak, zainaćen kao nikad ranije, dobacivao: “Ma, duvaj ga!”.

***

Sledeće što se desilo bilo je potpuno neočekivano – pomirio se s Bogom.

Voleo bih da vam sad potanko objasnim scenu u kojoj mu se Svevišnji javio, svu raskošnost, dalekosežnost i simboliku tog fantastičnog ukazanja. Verovatno bi bilo dobro za ovaj roman da se tako nešto desilo. Ali, nije.

Bilo je mnogo prozaičnije. #Mac je, naime, pod razigranim svetlom koje mu je, bez najave i njemu znanog razloga, obasjalo dušu, na svom @twitter profilu napisao: “Gospode, opraštam ti!”. Radilo se o jednom od onih njegovih briljantnih tweetova koji su bili osuđeni na neuspeh, jer su previše pametni i duhoviti da bi umišljena, a priglupa populacija tviteraša uspela da ih svari.

Nije baš shvatio (to se, mislim, i ne može shvatiti), nego je osetio da, opraštajući Bogu, oprašta samom sebi. Jer, Bog koji boravi u svakome od nas, a mi u njemu, nije samo jedan od njegovih pojavnih oblika, kako nas uče; on je jedino to i ništa drugo. Nije beskrajna sila koja je pravedno okrutna prema onima koji su to zaslužili, jer zaslužena i pravedna okrutnost niti postoji, niti je moguća. On surovost i ne dopušta, već, nabeđen da je svemoguć, ne može da joj se suprotstavi – ima samo onu moć koju mi u njega ulijemo, kao što smo mi moćni tek onoliko koliko nas on obdari. Treba saosećati sa Bogom dok ga bez osnova optužuju što ne sprečava strahote, pošto na to, dajući nam slobodu činjenja dobra ili zla, više ne može da utiče. Uostalom, na to smo ga ovlastili i obavezali kad smo mi stvarali njega. Tačno je da on i vlada, ali samo ako vlast tražimo; molimo li za pomoć, on pomaže. Kao sve postojeće, može da uzvrati samo onoliko ljubavi koliko primi. Ako je nevoljen, i on pati. I nije istina da tačno zna šta nam je potrebno, pa da nam upravo to, zarad naše dobrobiti, daje. Naprotiv, pokušava da shvati šta zapravo želimo, kako bi nam pomogao u oceni da li je to ono što nam stvarno treba i postizanju cilja, ako smo zaista na to rešeni.

Objašnjava li to naš junak da smo stvoreni od nekoga koga smo prethodno sami stvorili, pri čemu smo pre toga već od njega bili kreirani? A zar je moguće, pitam vas, da Univerzum fukcioniše na bilo koji drugi način? Ne popuštajte u polemici: naravno da je moguće, jer je sve moguće, ali nam tad Bog ne bi ni trebao. Problem je što, u tom slučaju, ni mi njemu ne trebamo, a toga se svi plaše, čak i ateisti. Jednačina je jednostavna: pomoć je krhkom ljudskom biću neophodna, Bog je tu da pomaže i tačka.

Mrske su vam ove besmislice? Pa zar se malopre ne raspisah o tome da je sve i smisleno i besmisleno – i biti i ne biti, i jeste i nije, i hoću i neću…

Setite se da je naša pripovest započela rečima: Divno uzalud. Ako vam je jasno šta to treba da znači, pitanja se tek tada roje. Šta će nam život kad je uzaludan? Zato što je divan. A ako nam nije divan? Svejedno, ionako je uzaludan.

Možda je #Mac ovako razmišljao zato što je lud. Opet, moguće je da mu to ni na pamet nije palo, a da sam ja sve izmislio, jer sam lud. A šta ako upravo odavde počinje Put odgonetanja Tajne za koju je, bez namere da ikad odustane, oduvek zainteresovan Krug?

***

Okrepljujuća harmonija ne potraja dugo.

Na monitoru #Mac-ovog kompjutera iskoči prozorčić za četovanje, sa porukom koju pročita pre imena njenog pošiljaoca: “Umro Majkl Džekson”. Videvši ime iznad teksta, znao je da nije reč o neslanoj šali, kako se narodski, sa previše štetnog razumevanja, nazivaju odvratne izmišljotine o smrti poznatih ličnosti, s vremena na vreme česte na netu. Poruku mu je poslala držeća “penzionisana” manekenka, koju je @RoughMac dodao za prijateljicu zbog lepote, a ispostavilo se da je reč i o prilično interesantnoj ličnosti. Naime, ni ona se nije trudila da skriva osećanja i misli. Bilo je jasno da ju je privukla #Mac-ova fotografija iz mladosti, na kojoj je, uz izražene osobenosti, njegov lik mešavina Lennona i Jima Morrisona, samo što on, kao nepristrasan mogu da kažem, izgleda dubokoumnije od pomenutih heroja, poznatih, ali i precenjenih, baš po pameti, među popularnima veoma retkoj osobini. Da budem jasan, govorim o pameti u njenom bukvalnom, pravom značenju, a ne o takozvanoj “sposobnosti”, omiljenom izrazu kojim se neuspešni glupi dive uspešnim glupima. Videvši #Mac-ove kasnije fotografije, nije bila nepristojna da ga samo zbog toga otkači, iako je, baš kao i junak naše priče, volela znatno mlađe od sebe. @RoughMac nije stigao ni da je upita zašto baš njega obaveštava o ekstra svežoj vesti, kada mu ona, u sledećoj poruci, odgovori tautologijom: “Nekako mi je bilo prirodno da to javim baš tebi”.

Nije ni slutila koliko je lepih uspomena vezivalo #Mac-a za Thriller, koji je (iako je mnogo, ali baš mnogo muzičara, na njegovoj listi bilo ispred Majkla) smatrao najboljim albumom ikada. Setio se svog neizmerno naivnog i smešnog komentara kad je prvi put gledao spot za pesmu Beat It, i ne sluteći s kime se kači: “Jebo te, pa ovaj igra bolje od mene!”. Zatim je video sebe sa svojim drugom i kumom Jazavcem, u njegovom crnom sportskom dvosedu “Rover”, dok mladi, lepi i zategnuti, gromoglasno slušajući baš tu pesmu na repeat, jezde krivudavim drumom u osvajanje devojaka. Jednom takvom prilikom, dobio je, kako ga je sâm nazvao, najveći kompliment u životu. Dok je plesao sa izuzetnom lepoticom i šaputao joj na uvo, ona se iznenada otgrla od njega i izmakla se par koraka unazad. Uveren da je rekao nešto strašno uvredljivo, odvratno ili slično, ali ne znajući šta, čekao je da ga cura izgrdi, okrene se i ode. Umesto toga, ona je otresla rukama kroz vazduh, pogledala ga od glave do pete i uzviknula: “U pičku materinu, koji si ti šmeker!”, a zatim ga još jače zagrlila, nastavljajući sa plesom.

A sada… smrt.

Zadugo je sutradan četovao sa Doutzen Kroes, koja je, budući bliska prijateljica pokojnog velikana, bila veoma potresena. Nije se osećao nepozvanim da on štošta kaže o Majklu Džeksonu, naprotiv, ali ga je u najmanju ruku iznenadilo što se i Daucen slaže sa tim. Mislim, sigurno bi se hiljade muškaraca (a bogme i žena) tiskalo da s njom razgovara bilo o čemu, bez trunke iluzije da će deliti utiske o tako važnoj, potresnoj i intimnoj temi. Sve to mu je bilo i morbidno, pošto je sasvim (dobro, u velikoj meri) iskreno delio tugu i osećaj gubitka sa mladom, single i nedostižnom devojkom, koja je za njega bila najlepša žena na svetu i za koju je vrlo dobro znao “šta joj misli”.

Dva dana kasnije, za veliki pravoslavni praznik Vidovdan, #Mac je, kako običaji nalažu, bio na groblju na kojem je počivala većina njegovih predaka. Tog dana se na groblje izlazi u cik zore, što je za našeg junaka, koji nije izbegavao da krši pravila, pogotovu kad je rano ustajanje u pitanju, značilo u kasno popodne. Koliko je video, nikoga tada nije bilo u okolini, te ga je tim više iznenadilo kad mu se iza leđa stvorio njegov tadašnji paroh, pop Milorad.

– Otkud vi, oče, na groblju za Vidovdan? – upita @RoughMac. – Na trenutak pomislih da je Vaskrs.

– Bio sam tu na sahrani.

– Kakvoj sahrani? – začudi se #Mac, zureći u pusto groblje.

– Tvojoj.

#Mac se sledi. Očigledno je halucinirao, što nije bezopasno nikad, a kamoli u trenucima kad si sasvim siguran da si budan.

– Izvini što sam ovako brutalan – nastavi pop. – Osim što smo veliki prijatelji, tvoj sam paroh, a ti moj advokat, pa ne bih mogao da ti ovo prećutim. Upetljao si se u nešto đavolsko i morao sam dobro da te prodrmam. Bolje bi ti bilo da čuvaš svoj život, nego da se petljaš u tuđe smrti.

– Na šta mislite?

– Šta tebe briga za nekog ko bi, da nismo pravi hrišćani, bio naš večni neprijatelj? Ti znaš da su Amerikanci bombardovali mene lično, i moju porodicu. Neka im je Bogom prosto, a ti lepo gledaj svoja posla.

Naš junak se setio da je otac Milorad došao iz Bosne i da se, u toku “Oluje”, nalazio u izbegličkoj koloni, koja je konstantno napadana. No, poentu nije nazirao.

– I ta holandska manekenka koju su ti poturili…

– Otkud vi znate za manekenku? – upita #Mac, misleći na #Bianca-u. – Nije ona Holanđanka, ona je naša, iz Beograda…

– Ja sam u Bijeljini čuo drugačije: da ste ti i Holanđanka pričali o tom pevaču što je ubijen.

– Čekajte, mislite na Majkla Džeksona?

– Na njega, na koga bih drugog.

– Nije on ubijen, on je umro.

– Ti znaš? Rekoh li ti da gledaš svoja posla!

#Mac se tek tada pribra i shvati da je nemoguće da pop Milorad sve ovo zna. Opet pomisli da je u bunilu, ali ipak upita:

– Otkud vi to, oče, toliko detaljno znate?

– Ne znam ja ništa. Samo sam bio na ručku sa mnogo jakim ljudima, koji su o tome pričali. Ne bi me ni zanimalo da nisu pomenuli: advokat Maršal… Evo, neko dolazi. Ne možemo ovako. Odoh, pa ćemo se naći kad me pozoveš.

Mantija je lepršala dok je paroh žurno odlazio. Iznenada zastade, okrenu se i reče:

– I da znaš, Uglješa je zbog tebe stradao.

Pop je mislio na @RoughMac-ovog klijenta i zaštitnika iz podzemlja, ubijenog u sačekuši prethodne godine.

Dakle, iako joj je #Mac govorio “da ga duva”, a možda naročito zbog toga, smrt mu je bila za vratom.

KRAJ KRUGA DRUGOG